"Син ме није посетио 4 месеца" Ведрана Рудан о борби са опаком болешћу – Када имате рак, то вам се мота по глави

Ведрана Рудан тада је истакла како син није био уз њу када јој је било најтеже. 

– Кад имате рак, само вам се он мота по глави. Знам! Знам! Знам! Морам мислити позитивно, не мислити на рак него на лепе ствари. Шта су лепе ствари? Пензија од 460 еура, а лекови су ти 100 евра, а преглед 640 евра? Бити срећна јер имаш мужа који око тебе скаче и који не би смео знати да ти се по глави мота само једно? Данас сам преко интернета наручила јакну за 32 евра, Л, имам десет кила мање, то је лепа ствар? А што ако… – написала је Рудан, па додала: 

– Недавно сам прочитала како наш познати новинар раздрагано изјављује: “Деца су наша највећа срећа и смисао живота”. А да мислим на своје дете? Мислим, мислим. Је ли ми икад било смисао живота? Није. Јесам ли читав живот чинила све да бих му помогла у сваком тренутку? Јесам. Па ипак, то моје дете које волим у четири месеца моје болести не може наћи петнаест минута времена за мене и посетити ме?! Руку на срце, бићу сасвим искрена, да ли ме то растужује? Искрено, најискреније, не. И телефон је сусрет. Пријатељица ми је рекла, иди код психијатра, пробај. Психић? Никад нисам била код психијатра, можда сам болесна, данас су сви депресивни, ако нећу бити сад, кад ћу? Гутаћу таблете и бити срећна – поручила је она тада.

Између мене и моје деце никада није било љубави 

– Би ли требала бити другачија? Не зову ме, кад ме и назову у њиховом гласу чујем лажну забринутост и искрену досаду. “Како си, мама?” “Добро”, говорим гласом који није мој, па се поздравимо. Моји пријатељи, моји здрави пријатељи пате јер су им деца неподношљива. Хладна, бешћутна. Жао ми је мојих пријатеља јер нису слободни. Мени су моја деца странци, непознати људи који ми иду на живце једнако онако како и ја идем њима. Кад су била мала тражила су мој загрљај, слином ми бојала лице, кикотом ме насмејавала. Њихове ручице, њихове ножице наборане попут оних француских гума, све ме то доводило до емоционалног оргазма. Данас знам да су моја деца тада била животињице које су морале бити љупке да би преживеле. Да ме нису грлили, да су пљували у мене, да нису вриштали од среће кад бих се указала на вратима можда бих их дала у добре руке, па нека се онда те руке ј**у с гадним животињицама. Желим рећи, између моје деце и мене никад није било љубави. Све је био голи интерес. Она су ме чупкала за косу и жмирила од ужитка јер су њушила да без мене не могу, ја сам свршавала од среће јер сам мислила да сам се сударила са есенцијом љубави. Који зај**. А онда… Време лети, па одједном с друге стране стола видиш странце који су к теби свратили на недељни ручак јер мисле да морају бити пристојни. Твој муж и ти покушавате након ручка, док се кава пуши, започети разговор на било коју тему. Па изговарате реченице. Гости их не чују. Ни син ни кћи ни унук.Ти људи не говоре, они шаљу поруке онима који су им битни. Кад попију каву изаћи ће из мог живота с цереком на устима и ледом у очима. 

Откако имам рак, волим само мужа 

– Откако имам рак тако ми мало људи треба, они најближи најмање. Волим само мужа. Он се није променио. Жалим што сам родила, мислила сам да ћу родити вечну љубав. У неким годинама никоме од нас памет није јача страна. Биологија нас ј**е. Мени треба неко чије очи нису ледене, чије руке нису хладне чији глас није пун лажне жалости. И зато, ако ми на овом прегледу доктор каже да види “неке сене”, али да ће бити све у реду, рећи ћу му да искључи тужну трубу јер ја ни за чим не жалим. Никога нисам изгубила, нисам сама, уз мене је човек кога волим. Њега ће моје метастазе, ако их буде било, заиста угристи за срце. За бивше ловце на моје с**е пуне млијека живо ми се ј**е. Рак је одвезао циму која ми је окивала срце, нека се моја деца боре са својим олујама, ја одавно нисам њихов капетан. Телефон звони. Унук. Зове након три месеца. Како си, нона? Не дижем слушалицу. Тко те ј**е, злато нонино – истакла је Ведрана Рудан у свом тексту “Не жалим ни за чим”.

Деца су најгоре што може женама да се догоди

Позната књижевница је својевремено у једној домаћој емисији, без длаке на језику, истакла да су “деца најгоре што женама може да се догоди”. 

– Ми као мајке, моја генерација, нисмо биле опседнуте децом, њиховом гардеробом, нити да их сликамо, да се хвалимо. Деца су била деца, неко кога треба нахранити, дати му границе и не од њега правити Бога. Данас је обратно. Беба је краљица, ти си слуга – истакла је она (детаљније ОВДЕ).