Завршила на операцији због пост затворског синдрома – Цеца први пут искрено о затворским данима: Ћелија два са два, нехумани услови

Полицијска акција “Сабља” поново је у центру пажње јер је 2. новембра на Радио-телевизији Србије започело емитовање истоимене серије. У главним улогама су Драган Мићановић, Милица Гојковић, Љубомир Бандовић и многи други. Подсетимо, циљ ове опсежне акције био је проналажење убица тадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића, а током ње приведена су и нека од познатих личности са српске естраде.

Међу њима је била и певачица Светлана Цеца Ражнатовић, која је у оквиру “Сабље” спроведена у Централни затвор и провела три месеца у самици.

Након изласка, Ражнатовићева је дала интервју за “Свет”, који преносимо у целости. 

– Дели нас само неколико дана до краја 2003. године. Претпостављам да је ово једна од најтежих година у твом животу?

– Дефинитивно, двехиљадита година, као и ова која је већ на измаку, две су најтеже године у мом животу. Верујте ми да на тренутке не смем чак ни да се сетим кроз шта сам све прошла.

– Током твог четворомесечног притвора, медији су се прилично интезивно бавили твојим ликом и делом…

– Мислим да је правлиније да кажемо да су се медији без престанка бавили мојом личношћу. При том већина тих текостова нема везе са истином. Могу само да кажем да је жалосно, бедно и нехумано зарађивати на туђој несрећи. Без доказа, па чак ни истинитих података, манипулисало се мојим именом и то без икаквих граница и обзира. Годинама сам градила своје име у смислу да се зна шта иде уз њега и трудила сам се да никада не дајем повод седмој сили да ружно пише о мени. И сада сматрам да у својој каријери, па и приватном животу немам ниједну мрљу!

– Када је полиција 17. марта дошла у твоју кућу, да ли си уопште очекивала да ћеш бити приведена на информативни разговор, а касније задржана у притвору?

– Ништа од тога нисам очекивала. Долазак полиције у моју кућу био је велико изненађење за мене. Речено ми је да морам на пола сата у полицијску станицу да бих дала изјаву о трофејном оружју мог покојног супруга. Међутим, четири месеца се нисам вратила кући.

– Пред твојом кућом у том тренутку био је велики број новинских екипа, али нико није успео да те фотографише на изласку из куће. Да ли си изашла на неки тајни излаз, како се причало по граду?

– Изашла сам на врата на која сваког дан улазим у своју кућу. Никаквог скривања није било. Пред кућом ме је чекао полицијски аутомобил марке “голф” којим сам пребачена до МУП-а. Прошли смо поред присутних новинара, али нико од њих није реаговао.

– Како си поднела прве дане притвора?

– Страшно! Првих пет дана провела сам у МУП-у “29. новембар”. То је за мене био велики шок и за то време смршала сам већ 5-6 килограма. Било ми је страшно што сам одвојена од деце, а нисам смела ни да помислим шта све моја породица преживљава. С друге стране, било ми је важно и како ће медији презентовати моје хапшење. Због свега тога било ми је веома непријатно. Прва два месеца притвора нисам имала право да читам новине, па нисам могла ни да знам шта се све пише о мени, на сву срећу. Када сам почела да добијам домаћу штампу, многи медији су увелико променили “плочу”, па сам избегла шок који бих доживела да сам читала све те гадости. Како сам касније сазнала, чула и видела, било ми је сасвим јасно да су ме, по лишавању слободе, медији сатанизовали!

– Причало се да си у затвору преживела разне тортуре и да си била физички злостављана?

– Е, сада ћемо дефинитивно ставити тачку на ту тему! Полиција је била изузетно коректна према мени. Током боравка у станици “29. новембар”, што је био мој први сусрет са полицијом, нисам доживела никакву непријатност и тим људима могу само да се захвалим на третману. Што се тиче ЦЗ-а, ни тамо нисам доживела било какву непријатност, а камо ли физичко малтретирање. Особље ме је поштовало и уважавало, наравно, у складу са затворским прописима. Подредила сам се свим законима и прописима које је требало поштовати у затвору, и никаквих проблема није било.

– Један дневни лист објавио је вест да си код управника Централног затвора Аце Јовановића уживала извесне привилегије?

– Не! Четири месеца провела сам у ћелији два са два метра у нехуманим условима. Од када сам ухапшена, па до средине маја, промрзла сам у ћелији, кости су ми се смрзле! Тридесет дана провела сам у самици и нисам имала никакав контакт са било ким, па чак ни са адвокатима. Касније сам у ћелији имала једну, односно две цимерке. Међутим, што се тиче особља које тамо ради, могу само да им се захвалим због изузетно коректног односа. О управнику затвора такође могу да кажем све најбоље. Када се човек нађе са оне стране решетака, тек онда схвати колико значи осмех и топла људска реч.

– У затвору си штрајковала глађу. Шта те је навело на такав потез?

– Оног момента када сам сазнала да мене и моју сестру Лидију дели једна затворска соба, одлучила сам да то учиним. Штрајковала сам глађу због неправде коју доживљава моја породица, моја сестра која је ни крива ни дужна у затвору, па и због свега што сам ја прошла. Није ми био циљ да тим штрајком глађу издејствујем нешто у сопствену корист. Нисам кукала ни док сам два месеца пре тога сама била у затвору. То је био знак моје туге због хапшења моје сестре! Десет дана сам штрајковала глађу.

– Причало се да си крајем септембра оперисана на ВМА. О чему се ради?

– То је била мања хируршка интервенција изазвана пост затворским синдромом. Дакле, истина је да сам имала мањи оперативни захват, али не на ВМА већ у једној приватној клиници. То је последица стреса који сам доживела.

– Ко те је посећивао током четири месеца затвора?

– Посећивали су ме чланови моје породице и мој кум Пелевић. Посете нису биле честе јер је су судије морале да их одобре. Сусрети су били временски ограничени и били смо раздвојени стакленом преградом. Кратко време, а при том толико емоција и проблема, да је заиста тешко било успоставити нормалну комуникацију. Рецимо, мој отац је био толико потресен када ме је видео, да је цео сусрет преплакао.

– Како си поднела прославу Анастасијиног рођендана који си провела одвојена од своје кћерке, иза решетака?

– Нико не може да замисли колико ме је болело то што нисам могла да присуствујем Анастасијином рођендану. Она је свој пети рођендан дочекала, а да уз себе није имала ни оца ни мајку, па чак ни тетку, дакле, никога од људи за које је највише везана. Требало ми је много снаге да тог дана не плачем јер сам то обећала себи. Свака мајка ће ме разумети када кажем да ми је то био најтежи дан у затвору! Замислите само то да нисам могла ни да чујем ни да видим своју кћеркицу на њен рођендан. Ужасно сећање!

– За твој рођендан, 14. јуна, на Тргу републике организован је митинг подршке под називом “Слобода за Цецу”. Да ли си знала шта се дешава?

– Ако се има у виду за колико времена је то организовано, а да при том нисмо имали медијску подршку, могу само да кажем да је одзив народа уз све те неповољне факторе био одличан. Када сам у новинама видела фотографије са митинга подршке, схватила сам да морам да дам све од себе и да истрајем због људи којима нико није успео да испере мозак. У затвору сам добила много писама подршке како из наше земље тако и из република некадашње Југославије. У тим писмима су ми поручивали да не верују у оно што се пише о мени и да ме подржавају. Било је и дирљвих писама над којима сам заплакала.

– Како си се осећала када су ти рекли да излазиш на слободу?

Нисам се надала да ће ме пустити из притвора. Већ сам размишљала о томе да ће мој притвор трајати у недоглед. Са мном у ћелији биле су две девојке и када су дошле две командирке и упитале да ли би нека од нас да иде кући и замахале плавом ковертом, нисам уопште помислила да се то односи на мене. Била сам убеђена да то нисам ја, чак сам се потајно плашила да ми не дође плава коверта са обавештењем о продужењу притвора. Међутим, тада сам доживела шок и нешто што ћу дуго памтити. Наиме, командирка ми се обратила: “Ражнатовићка, би ли ти мало ишла кући?” У моменту сам се укочила и нисам могла да верујем да ми се то дешава, на шта је једна од њих прокоментарисала да је задихана зато што је трчала да ми јави лепу вест. Рекла сам у том момету само да не могу да верујем да ћу поново видети своју децу, на шта смо сви заплакали. Након првог шока, сабрала сам се и почела да трчим. Нисам се обазирала на то што су викали за мном да треба да покупим своје ствари. Нисам могла да верујем да ми се напокон десило то о чему сам током та четири месеца небројано пута маштала.

– И онда је уследио сусрет са породицом?

– Због присуства великог броја новинара пред затворским капијама, командири ЦЗ-а су ме у “марици” одвезли до стадиона “Обилића”. Одатле сам отишла кући. Пред капијом ме је чекала моја сестра Лидија са кесама играчака да би прича о мом одсуству због турнеје била веродостојнија. Вељко и Анастасија су били на базену и чим су чули мој глас, потрчали су ми у загрљај. По први пут нису одмах погледали какве играчке сам им купила. Био је то изузетно емотиван сусрет. Деца су вриштала око мене радујући се, а мојој срећи није било краја. Тај сусрет са децом остаће ми бити до краја живота урезан у сећање.

– Да ли си у затвору имала информације о томе како су твоја деца, сестра и родитељи?

– Добијала сам информације углавном преко мојих адвоката. Међутим, нисам се слагала са неким њиховим изјавама. Нисам желела да ме било ко ставља у политички контекст јер са политиком нема никаве везе. Велики сам патриота и волим своју земљу, али то је сасвим природна ствар. Нису ме занимале приче и објашњења да сам у затвору због воље неког из неке странке. Само сам желела да се мом случају озбиљно приступи, што значи да се суду доставе сви подаци и докази и да се одлучи да ли сам крива или не.