(VIDEO) “DVA NAJVOLJENIJA BIĆA SU OTIŠLA U PAR MESECI” Edita Aradinović kaže da joj je tada bilo strašno: “Gledam mamu koju ne vidim, osećala sam se usamljeno”

Edita Aradinović je rođena u Beogradu, tata je iz Prištine, Albanac, a mama ima egipatsko poreklo. O tome kako je izgledalo detinjstvo Edita Aradinović priča na samom početku emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje večeras, u ponedeljak u 22 sata samo na Blic televiziji na kanalu 117.

– Ono što mogu da vam kažem jeste da sam stvarno, iz ove perspektive sada, imala jedno divno detinjstvo. Teško, vrlo teško u segmentima, ali s obzirom na to da smo takvo podneblje i nisam jedina, znam puno ljudi koji su imali i teža detinjstva, ja sam bila srećno dete. Koliko sam ja to umela i mogla – kaže na početku emisije pevačica Edita Aradinović, a na pitanje da li misli da je željeno i voljeno dete svojih roditelja odgovara:

– Pa to je zapravo jedna zanimljiva priča. Ne mogu da kažem da je u potpunosti tako. Svašta nešto, svakakve su tu okolnosti bile, ali, kada slušam moju mamu, koja dan-danas priča o tome, ona kaže, pošto je ona rodila prvo dete, mog brata, pokojnog, sa 16 godina i zapravo, dete je rodilo dete u tom trenutku, a ona je bila deveto dete od bake, tako da, ona je rodila mog brata sa 16, moju sestru sa 18 i mene sa 26. I onda ona kad priča, ona kaže, sa 26 sam možda bila i najzrelija kao žena. Ona je bila spremna i kaže: “Stvarno sam te želela”.

Foto: Blic TV / Ringier

Za tatu Edita kaže da ne zna šta je on stvarno želeo.

– Tata je bio tu uvek, ali stvarno ne znam sada tačno taj deo kao da li je on želeo. Verovatno da jeste. On je moju mamu mnogo voleo. Mislim, moja mama je takva žena, sama se voli. Jedna velikodušna, dobra duša. Ona je, ja je tako doživljavam i dan-danas kada je gledam, sada ima 57 godina, ja je gledam kao devojčicu u telu žene. Baš je tako doživljavam i ona je još posebnija nego što ste vi rekli za mene, iako ja ne smatram to tako, ali hvala lepo, ja smatram za moju mamu da je ona posebna. I da je dobila poseban zadatak na ovoj planeti, i da smo mi tu da je podržimo u tom njenom zadatku – kaže Edita.

Na svet je došla sa kilogram i po

Tek u dvanaestoj godini Edita je saznala da je na ovaj svet došla kao pravi borac, imala je samo kilogram i po telesne težine. Nažalost, to je bila blizanačka trudnoća njene mame i brat nije preživeo, nije se izborio.

– Upravo tako, s tim da sam ja tu informaciju, tada kada sam je saznala, doživela tragično, tužno, patila sam godinama i uvek sam se pitala zašto, zašto baš ja, zašto ja nemam brata, normalnog brata, pošto smo imali brata bolesnog, imao je Daunov sindrom, ali najteži oblik Daunovog sindroma i bilo je stvarno teško živeti sa njim i onda je nekako meni uvek bilo, a najmlađa sam bila i nisam osećala to jer je bila velika razlika u godinama i on je bio strašno ljubomoran na mene jer sam ja imala puno ljubavi, on je prvo dete i mnogo pažnje je posvećeno i njemu, to jest potpuno, sva pažnja je bila usmerana na njega zbog bolesti. I onda sam nekako priželjkivala i želela i pitala se zašto nisam ja imala brata, zašto on nije preživeo, zašto on nije ostao da živi, a ja da sam… I onda sam kasnije s godinama shvatila da je uglavnom slučaj da se devojčica izbori – kaže Edita.

Foto: Blic TV / Ringier

Kao mala Edita je crtala portrete i iako nije još uvek znala za priču o bratu bliznacu, crtala je pola lika devojčicu, pola dečaka.

Skroman život u nefunkcionalnoj porodici

Pevačica je skromno živela, ima sestru koja je starija sedam godina. Imala je brata koji je imao trizomiju 21. hromozoma, odnosno teži oblik Daunovog sindroma, a upravo zbog toga poveo se razgovor o tome kako je doživljavala brata, a kako sestru, koja je možda bila malo i model.

– Jeste – kaže Edita koja je kako ističe profesorka volela da ima još veću porodicu:

– Detinjstvo sam provodila sa svojim sestrama i sa braćom, čije su porodice bile mnogo funkcionalnije od moje. I onda su mi modeli samim tim bile njihove porodice, moje sestre, moja braća, između ostalog i moja rođena sestra, pa i moja majka, ali sam uvek nekako bila svesna i znala sam da nešto kod nas ne funkcioniše. I onda su moji mehanizmi za odbranu bili raznoliki i uvek sam, pokušavam, zato što sam dosta toga nekako, iskreno da vam kažem, zaboravila, potisnula, bolje je reći potisnula, kad vratim film, znam da sam uvek bila hiper, hiper, hiper aktivna i uvek sam bila u službi nečega. Kad god nešto treba da se radi, ja sam tu kao vojnik da se odradi, da se odbrani, da se bilo šta uradi. I nekako sam znala da, kao, to nije to, uvek sam nekako razmišljala, hm, još malo, još malo, još malo ovo preguraj, tipa kada sam imala pet godina, pa onda sedam, pa onda kao, ajde kad budem imala dvanest, onda to neće biti tako – kaže Edita i nastavlja:

– Ja sam tipa moju sobu prvu dobila sa dvanaest godina, kada je brat preminuo. I, iskreno, bilo je teško kao dete, stvarno je bilo teško. Zato što odem u školu, potpuno je drugačije, kad pričam sa drugaricama, svojim vršnjacima, apsolutno sve, ali imala sam i najbolju drugaricu iz odeljenja, iz dvorišta, koja je isto jako teško živela. Ona je sa mamom i tatom odrasla u jako maloj kući. I onda sam nekako kad odem kod nje, stvarno, toliko mala kuća da sam se ja uvek pitala, a kako njih troje zajedno žive tu, a onda kad sam s njom, nekako mi bude lakše, delile smo tu tugu, ona sa mnom svoju, ja s njom svoju. Njoj je bilo žao zašto ja odrastam u takvoj porodici koja je nefunkcionalna, ali ona je imala puno ljubavi, samo što se to nije nekako kod nje odrazilo loše, ona nije to osećala jer je imala potpunu ljubav.

O tati

U porodici Edite nije bilo baš idealno, ali je bila ta toplina. Bila je vezana i za sestru i za mamu i za tatu, a onda se prisetila slike iz detinjstva sa tatom.

Foto: Blic TV / Ringier

– Pa sećam se da sam mnogo volela njegovu pažnju. Uvek kada je on tu, kao da su reflektori upaljeni i ja sam tad važna. I ja tad pokazujem svoje sposobnosti. Doduše ne pevačke, zato što sam uvek bila stidljiva i nikad nisam pevala, retko sam pevala pogotovo u kući, kad sam sama, da – kaže Edita koja je i dan-danas, priznaje, tremaroš.

O pokojnom bratu

Edita otvoreno priča o bratu koji je nažalost preminuo i prisetila se kako ga je doživljavala, ali i kako je reagovala na njegovu smrt.

– Pa strašno, iskreno strašno, zato što… Pa doživljavaš ga kao malo dete, zauvek malo dete. I onda sam osećala u nekom periodu života rivalitet. Zašto on krade maminu ljubav, zašto sad njega tata ljubi i mazi, zašto Indira sad svaki put oko njega, a ne oko mene. Mislim, to je normalno. A onda u nekim trenucima, kad vidiš da je bolestan, kad ne može sebi da pomogne, kad ga boli zub, a ni on ne zna da ga boli zub, ne zna da se izrazi, onda te uhvati tuga, onda ne znaš… Kako će ovo da… Onda sam se samo pitala, a kako ćemo ovako, kako kada budemo bili stariji, kako će to da funkcioniše. Nikad nismo ni pričali o tome u porodici otvoreno. A kada je umro, pa to je bilo strašno – kaže Edita koja je tada mamu videla potpuno slomljenu:

– Tada sam mamu prvi put videla u najgorem njenom životnom izdanju. I onda sam samo želela da nestane ta slika i da to nije moja mama. Da moja mama dođe, da se vrati, da bude moja mama. I… Pa ne znam kako da objasnim, to je s jedne strane…

Na pitanje da li joj je bilo više žao mame ili brata, Edita iskreno kaže:

– Joj, što je najgore, u tom trenutku kada je brat preminuo, u par meseci, bukvalno dva, tri meseca, je i moj prvi pas za kojeg sam bila vezana kao da mi je, ne znam, sad ljudi možda nemaju osećaj koji gledaju, koji nemaju životinju u kući, ljubimca, šta to znači, ali to je za mene bila kao dupla smrt. Dva najvoljenija bića u mom životu su otišla i gledam mamu kao treću osobu koju ne vidim. Osećala sam se usamljeno. Bilo je stvarno strašno.

O sestri

Kada je Edita bila još devojčica, Indi je već bila popularna, a ona je tada gledala u nju, kako kaže: “Ona je bila meni sve”.

– Bukvalno, ja znam, kad je radila prve plakate, ja kradem one plakate, pa nosim u školu. Oni donesu kutije, ja uzem, falii ovo, fali ono, ja sve uzmem, pa se hvalim – kaže sa osmehom Edita koja je čekala sestru da dođe sa nastupa ali i gledala svaki njen nastup na televiziji.

– Stvarno, ona je meni bila najlepša. Sve najlepše je imala. Obožavala sam njene pesme, pogotovo prvi album, jer sam tad prvi put u životu ušla u studio, ja sam s njom provodila vreme u studiju, kada je snimala taj album, bila je i ona devojčurak, 18 godina je imala. I kasnije, kada je krenula da snima prave narodnjake, ja sam onako kao bila polu ljuta, što ona to radi, a što ne radi ovo što je radila sad sa prvog albuma, taj neki malo moderniji turbo folk. To znam, eto, to mi je ostalo u glavi, da ona zaslužuje da sa tom svetskom, sa tim licem, s tom lepotom koju joj je Bog dao prirodno, da vlada svetom. Za mene je ona mogla da bude svetska faca – kaže Edita.

Foto: Blic TV / Ringier

Završila je srednju stručnu školu

Edita je završila srednju stručnu školu iako je znala da neće raditi kao trgovac, a sada je otkila kako su nju tada gledale komšije, drugarice u školi…

– Najlepša stvar u svemu jeste što se ja nikada nisam promenila. Ovako kako me sad vidite, takva sam bila i sa dve, tri, četiri, peti, šest, sedam, osam, devet, deset godina, sve do dana današnjeg. I od malena sam bila obožavana od strane mojih drugarica i školskih i iz komšiluka i od mojih sestara, do dana današnjeg, zato što me one znaju u dušu i znaju kakav sam ja, uslovno rečeno, ja tako kažem, kreten. Zato što ja sam jedno ispred kamera, kada sam lepa i sad ozbiljna i tako, a zato sam mimo toga potpuno nešto drugo. I one vole moju emociju i tu iskrenost u toj istoj emociji. S tim da se ljudi s godinama menjaju, pa se možda i kvare, pa se i gase malo, pa se tako, svašta se nešto dešava – kaže iskreno Edita.

Editu život nije mazio, baš kako je naglasila profesorka na početku emisije, a o teškim trenucima kroz koje je prolazila, kada su saznali da majka ima karcinom, ali i o svojim odlascima kod psihijatra pevačica iskreno priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koju možete gledati samo na Blic televiziji, ponedeljkom u 22 sata na kanalu 117.

Foto: Blic televizija / Ringier