Region Danas
Ispovest sestre ubijenog čuvara u Ribnikaru.
-Bio je jedinstven. Od rođenja pa kroz njegovo detinjstvo, kroz tinejdžerske dane, kroz služenje vojnog roka, povratak, zaposlenje… Jednostavno, njegova glavna osobina je bila blagorodnost, plemenitost, dostojanstvo, odgovornost.”
Ovako započinje svoju potresnu ispovest za “Blic” sestra ubijenog čuvara iz OŠ “Vladislav Ribnikar” koji je upucan pre tačno godinu dana u školi.
Ona je u svojoj potresnoj ispovesti govorila o svom bratu, čoveku kakav se samo jednom rađa. Bio je omiljen svuda i pun ljubavi za sve. Bio je čovek kog su brojna deca gledala kao drugog oca, kom su mogla da se povere, koji bi im rekao koju toplu reč, a sa kojim su mogli i da se menjaju sličicama.
Ko je bio ubijeni čuvar?
-On je uvek bio nasmejan i čovek sa smirenošću koju zaista, posebno u današnje vreme, teško možete da vidite. Sve te osobine u jednom čoveku, to je stvarno nešto retko – započinje sestra, sa setom i teskobom u glasu priseća se kako su se svi, od porodice i rodbine radovali kada je on tu. Što je njihov.
-Nakon tragedije niko za njega nije rekao nijednu ružnu reč. I onda osećamo ponos koji je samo na moment nadvladao tu tugu i bol što više nije sa nama. I drago nam je da je dosta ljudi prepoznalo te njegove osobine – priča ona. Kako kaže, osobine njenog brata prepoznala su deca koja se i dan danas javljaju, koja ga opisuju kao druga, kao dobrog duha, kao najboljeg čuvara, kao prijatelja i trećeg roditelja.
-Onda to se kazuje o tom jedinstvenom našem bratu, Mikiju, kako smo ga mi u porodici zvali. To su prepoznali i naši unučići, naša deca, on je njima bio ceo svet, centar njihovog sveta. On im je pružio ljubav, nazivali su ga trećim roditeljem – priča sagovornica.
“Unuci pitaju kada će Miki da dođe”
Sagovornica o svom bratu priča sa puno tuge. Zove ga po nadimku koji je imao: “Miki”. Kaže, unuci i sestrići ga često pominju, uz pitanja kada će Miki da dođe. “Njemu nikada nije bilo teško da ih prati u svim njihovim željama. Da zaigra košarku, fudbal, tenis, stoni tenis…
Prema rečima sagovornice, on je u septembru 2013. godine počeo da radi u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”. Radio je u firmi za obezbeđenje i onda su ga rasporedili u školu. Sestra i ja smo bile zadovoljne jer će biti u školi, na mestu gde će biti okružen decom koju je neizmerno voleo. U školi nam je bilo dobro da bude jer nije bio na ulici, čuvao ambasade ili banke. Imale smo dozu bojazni kada je radio na tim mestima”, priseća se ona.
O njegovom poslu u OŠ “Vladislav Ribnikar”
Kako priča, kada ga je posle njegovog prvog radnog dana pitala kako mu je na novom poslu, rekao je: “Znaš li ti koliko je tamo dece? Znaš kakve dece? Deca su zlatna”.
-On je znao sve o svakom detetu, kada imaju pismene, kada usmene. Radio je tamo na glavnom ulazu po 12 sati dnevno. Zavoleo je decu i ona su zavolela njega. Imao je taj specifičan odnos i sa decom i sa profesorima i sa nastavnicima. Jer on je to nešto nosio u sebi”, priča sestra ubijenog čuvara.
Ispričala je i jednu anegdotu o svom bratu. “On je kupio sličice i albume da bi mogao da se menja sa decom. Imao je tu ideju da bi mogao da se približi deci, da se menjaju sličicama, da na odmoru ne trče po dvorištima kada je hladno napolju. On ih je time animirao, ali on je to radio sa ljubavlju. Njemu to nije bilo teško”, kaže ona.
-Znao je on koje je talente ko imao, a to su neke činjenice koje saznajemo tokom ovih 365 dana. Ako je bilo neko takmičenje za vikend on već od zna koje dete je postiglo uspeh, kome da čestita, koga da bodri. “Mislim da je imao taj razvijen osećaj. Kada, kako, šta… I on je uvek govorio da su sva deca zlatna. Da mnogo toga zavisi od roditelja. To se pokazalo kao istina, velika istina”, zaključuje ona.
Dečak-ubica / Izvor: Srbija Danas
Izvor: Blic.rs/Srbijadanas.rs
