Region Danas
Iako je u detinjstvu svirala klavir, i postojalo je nešto što je moglo da je odvuče na stranu muzike, Tihana Lazović je izabrala glumu. Ili je gluma, kako kaže, izabrala nju. Ova hrvatska pozorišna, televizijska i filmska glumica publici je poznata po ulogama u filmovima i serijama “Ćutanje”, “Zvizdan”, “Novine”, “Tajkun” i drugim. Rođena je u Zadru, ali poslednjih nekoliko godina živi na relaciji Zagreb-Zadar-Beograd zbog posla, ali i braka s kolegom Branislavom Trifunovićem. U žižu javnosti ponovo je dospela zbog uloge Ružice Đinđić u seriji “Sablja”.
Cela Srbija priča o seriji “Sablja”. Stižete li da je pogledate i kako ste zadovoljni?
– Moja uloga je dovoljno mala da mogu da budem objektivna. “Sablja” je definitivno jedna od najboljih serija sa naših prostora. Gledam i uživam, kao i ostatak regiona, u potresnoj i važnoj priči i fantastičnim ulogama svojih kolega.
Osećate li teret što vam je poverena uloga Ružice Đinđić?
– Uvek osećate teret kada stvarate lik, a kad se radi o stvarnoj osobi, postoji i velika odgovornost. Nismo se bavili imitiranjem, to bi bilo prilično neukusno, hteli smo da prikažemo ljubav, odanost, poverenje i toplinu između dvoje ljudi koji se vole.
Prva vaša uloga u Srbiji bila je u seriji “Jutro će promeniti sve”. Da li ste tada upoznali Gorana Stankovića i Vladimira Tagića i kako je došlo do vašeg angažmana u “Sablji”?
– Kada trio čine Goran i Vlada kao reditelji i Snežana Penev kao producentkinja, onda pristajete na ulogu gotovo naslepo. Počastvovana sam što sam deo ove serije, ove priče. Uloga je mala, ali izuzetno važna.
Trenutno snimate film “Ekskurzija” s Mišom Terzićem i to je vaša nova saradnja nakon “Tajkuna”. Zašto je važno da se ispriča ova priča?
– Uvek mi je teško da pričam o projektu dok traje snimanje. Trenutno smo na setu na Lepenskom viru, u svom malom stvaralačkom balonu, fokusirani na rad, i trebaće nam vremena da se odmaknemo i vidimo šta smo napravili. To je priča o vršnjačkom nasilju i inspirisana je istinitim događajem. Živimo u izuzetno nasilničkom društvu, nasilje je deo naše svakodnevice, a šta činimo da to rešimo? Nasilje nije privatni problem, to je problem čitavog društva. Nasilje i odgovornost tema su našeg filma.
Mnogi citiraju naš intervju u kom ste izjavili da vam je lakše da glumite na italijanskom nego na srpskom jeziku. Da li ste sada spremni i za uloge Vranjanki, Piroćanki?
– Živim već pet godina u Beogradu, ali Dalmacija se ne da iz mene (smeh). Do sada nisam imala priliku da igram Piroćanku ili Vranjanku, ali sigurna sam da bih se dobro oznojila da mi povere taj zadatak.
Očekuje vas i snimanje “Narodne drame”, novog filma Mirjane Karanović, a poverena vam je uloga pevačice Branke. Raduje li vas što ćete konačno i zapevati?
– Veoma me raduje rad s Mirjanom Karanović. Moram priznati da sam izuzetno neupućena kad je reč o srpskoj narodnoj muzici i zato me izuzetno raduje što ću uploviti u za mene potpuno nepoznato područje. Za početak, moja plejlista se znatno promenila.
Da li je tačno da biste bili pevačica da niste glumica?
– Ko to zna… Verujem da bih, da nisam glumica, moj put imao veze s muzikom.
Imate tri Zlatne arene s festivala u Puli i već sa tako malo godina veliku karijeru. Koju ulogu smatrate prekretnicom?
– Ne razmišljam o svojoj karijeri na takav način, biram projekte i uloge iz stomaka, instinktivno, i srećna sam što je više onih projekata koji su me usrećili, a manje onih koji su me posramili. Što bi rekao moj svekar, gluma nije sprint, nego maraton, i tek na kraju svog glumačkog puta, s vremenskim distancom, moći ću da ga sagledam i imam neki stav o njemu. Bitno je trajati.
Kad ste upisivali glumu, jeste li sebe više zamišljali kao pozorišnu ili kao televizijsku glumicu?
– Ma nisam se nikako zamišljala (smeh). Nisam znala ko mi glavu nosi sa 18 godina. Šalim se malo. Koliko god patetično zvučalo, zaista je gluma mene odabrala, više nego ja nju. Zanimaju me dobri projekti, važne priče, dobri scenariji, tekstovi, inspirativni reditelji i kolege. Bilo to na daskama ili pred kamerom.
Šta je protivteža lepoti umetničkog života? Život glumaca često deluje kao san, a kako izgleda kad se svetla reflektora ugase?
– Vrlo uobičajeno, da ne kažem dosadno. Kada radim, puno radim, ali kad se odmaram, onda se zaista odmaram.
Šta je za vas gluma?
– To je dosta dobro pitanje, koje sama sebi postavljam vrlo često. Nisam sigurna da mogu racionalno da objasnim taj poriv ili poziv. To je nešto duboko u biću, i ako pokušam da verbalizujem, rizikujem da zvuči jeftino i patetično, ali definitivno ima veze sa slobodom.
Zoran Živković o “Sablji”
