"Uloga oca u seriji "Tvrđava" je vrhunac moje karijere" Slaviša Čurović: " Mislim da sam dao i ono što nemam! Išao sam, što se kaže u boksu, do otkaza"

Glumcu Slaviši Čuroviću popularnost u Srbiji donele su upečatljive epizode na filmu i televiziji, a posle mnogo godina čekanja, konačno igra jednu od glavnih uloga. Reč je o seriji “Tvrđava”, koja govori o ljubavi između Srbina i Hrvatice usred građanskog rata, pada Knina i raspada Jugoslavije. Slaviša paralelno snima i nastavak “Ubica mog oca”, što je još jedan od povoda za naš razgovor.

Kakav je on čovek?

– Trudim se da svaki moj lik bude dobar, a može da bude ovakav i onakav. “Tvrđava” je jedan od najbolje napisanih scenarija koji sam pročitao u poslednjih desetak godina. Srećno je sve uklopljeno, ima dosta teška uloga. Serija je zahtevna, naporna, ogromna… Tu svako može da pokaže svoj širok dijapazon. Stavljali su me u razne uloge, a ovo je nešto potpuno drugačije i zbog toga mi je mnogo zanimljivo, inspirativno i teško.

Šta vam je najteže?

– Prelamanje tog oca koji ne želi da mu se ćerka uda za Srbina. Doživljava razne probleme, maltretiranja, nervne slomove… To se zove dobrovoljni zatvor, zatvor misli i osećanja. Postaje potpuno jedan drugi čovek. Serija počinje pre samog rata. Vidimo te vesele ljude, pa zabrinute, unesrećene i, na kraju, žalosne. Moj lik prelazi celu tu paletu osećanja. To je najteže za glumca. Zahvalan sam produkciji “Režim”, Milošu Avramoviću i reditelju Saši Hajdukoviću što su mi omogućili da dođem u situaciju da to pokažem pred kamerama i publici.

Retko igrate uloge očeva?

– Retko su mi ih davali. Prvi put igram pravog oca koji ima samo malo više godina od mene. Trebalo je hrabrosti dati ovakvu ulogu glumcu i izmestiti ga iz neke fioke. Bio sam svašta: pukovnik, tužilac, inspektor i Apis, nasilnik, bokser… Potpuno sam zadovoljan. Za mene je ova uloga vrhunac moje karijere. Verujem da će ova serija biti potpuni trijumf. Igrao sam u pozorištu teške uloge, ali na filmu nikad. Mislim da sam dao i ono što nemam. Išao sam, što se kaže u boksu, do otkaza.

Da li je teže doći do dobre uloge u pozorištu ili na filmu?

– U pozorištu imate osam nedelja da dođete do rezultata, a ovde to mora da bude instant rešenje. I morate u svakom kadru to da ponovite i budete tačni. Rezultat toga su mnoge neprospavane noći nakon snimanja. Morao sam da promišljam o svom životu, ali sam posle snimanja osetio mir. Prvi put u karijeri sam se prepustio reditelju da me vodi. Mi glumci nemamo prava da se žalimo ni na kišu, ni na vrućinu. Ali bolje smo plaćeni od rudara.

Kako ste se snašli u sedmoj sezoni “Ubica mog oca” bez Marjanovića?

– Ide nam lako. Snimaće se možda i osma sezona na zahtev publike. Sklopio se drim-tim da napravi nešto veliko. “Ubice” su za mene radost kao kad idem kući posle dugog puta.

Da li ste se dobro uklopili s Rašom Bukvićem?

– Predložio sam njega za tu ulogu. Seo sam s Natašom Drakulić i nešto se desilo. On je veliki drug i prijatelj. Mi iz Crne Gore se najbolje slažemo sa ovima iz Krajine i Beograda. Jedino još ne može da me pobedi u boćanju.

Kada ćemo vas videti zajedno sa suprugom Tijanom u kadru?

– Kad nas neko pozove. Igrali smo nešto malo kod Andrije Miloševića. Vrlo smo iskoristljivi. Mislim da bi to bio pravi pogodak i za televiziju i za nas. Ali nismo mi tu da sami sebe produciramo, već da izgovaramo tuđe rečenice kad nas pozovu. Voleo bih da radimo nešto zajedno.