Region Danas
Adrenalin nekada zna da nas odvede u neverovatne avanture. Želja za istraživanjem nepoznatog jednog fotografa mogla je koštatiti života. O borbi za preživljavanje govorio je u svom dokumentarcu koji je izazvao veliku pažnju.
“Ujutru će me živog sahraniti. Polako ću ostati bez vazduha i gušiću se pod snegom. Pronaći će moje telo u proleće kada moje narandžasto pahuljasto odelo izađe iz snega koji se topi, a perje pluta iz suza.“
To su bile misli koje su se motale kroz um avanturiste i fotografa National Geographica Korija Ričardsa kada je bio uhvaćen u razornoj lavini na 13. najvišoj planini na svetu.
U svojoj novoj knjizi “Boja svega”, Ričards do detalja opisuje kako je njegov život bljesnuo pred njim – ponekad bizaran, a ponekad gotovo prizeman. Ričards je bio prvi (i još uvek jedini) Amerikanac koji se zimi popeo na jedan od svetskih vrhova od 8.000 metara, dostigavši vrh Gašerbrum II u Pakistanu u februaru 2011.
On i njegovi kolege penjači Denis Urubko i Simone Moro bili su na spuštanju sa tog rekordnog uspona kada ih je odnela iznenadna lavina.
„Pade komad leda ili jedan previše kristala sleti ili vetar duva pogrešno i ja to čujem pre nego što ga vidim“, piše on, prisećajući se trenutka kada je lavina udarila.
„Zvuči kao grmljavina i teretni voz i vetar odjednom. Pokušavam da trčim, ali sneg je do struka i pretežak. Napravim tri koraka pre nego što mi vazdušna eksplozija podigne telo i ostanem bez težine. Zabijam se nazad u lavine… prevrćući se iznova i iznova u eksplodirajućoj gomili i ima samo dve boje crno-belo iznova i iznova i iznova.’
Dok mu je sneg ispunjavao otvorena usta i nozdrve, zbog čega se borio za dah, bio je nemoćan da vrišti.
„Šarene krhotine pojavljuju se usred silovitih bleskova crne i bele dok je težina mog tela dublje usisana u krhotine. Dole je gore. Gore je dole“, piše on
U međuvremenu, njegove emocije su se pomerile od straha do instinkta do besa i, na kraju, do rezignacije.
Ričards, koji je otvoreno govorio o svojim borbama za mentalno zdravlje, otkriva da su se, ubeđen da su ovo poslednji trenuci njegovog života, sećanja pojavila kao nepovezani fragmenti: „Rođendan. Sastanak. Karte za parkiranje. Tekstovi pesama i knjige i filmovi. Lica i neizrečene stvari i reči koje bih voleo da mogu da ne izgovorim i radnje koje želim da poništim i stvari koje nikada nisam uradio, a sećam se da moram da platim porez. Život mi bljesne pred očima, ali u njemu nema poezije. To su samo polaroidi skupa stvari, emocija i pitanja.’
Ovo je, piše on, osećaj umiranja u lavini: prevrtljivi sukob senzacija, misli i bespomoćnosti. Prikupivši svu preostalu snagu, bacio je glavu i ruku prema onome za šta se nadao da je „gore“ i, nekim čudom, našao vazduh. Potpuno zatrpan, ali za jednu ruku, držeći bradu iznad snega, uhvatio je prve mahnito udisaje vazduha i počeo mahnito pokušavati da se oslobodi pre nego što je došla sledeća lavina.
Lutajući se po snegu, cvileći i ubeđen da su mu prijatelji mrtvi, odjednom je čuo Simonin glas: „Kori, sve je u redu.“ Zatim Denis: „Simone! I ja sam dobro!’
Sva trojica su bila živa, uprkos zapanjujućim izgledima.
Uspon je učinio Ričardsa poznatim. Osim što je njegovo lice optočeno ledom krasilo naslovnicu 125. izdanja National Geographica, napravio je nagrađivani dokumentarac ‘Cold’.
(Kurir.rs/M.J)
