Svi pričaju o sukobu Lazara Ristovskog i Radoša Bajića: Bogdan Diklić prestao je da se druži sa njima još pre četiri decenije

Bogdan Diklić se ne druži sa kolegama sa klase

Radoš Bajić, koji će ove jeseni proslaviti 71. rođendan, autor je jedne od najgledanijih serija “Selo gori, a baba se češlja”. Tokom duge i bogate karijere snimio je na desetine uloga.

– Od 508 kandidata koji su 1972. godine želeli da postanu glumci primljeno je nas trinaestoro: Bogdan Diklić, Ljiljana Stjepanović, Lazar Ristovski, Zlata Petković… – prisetio se u jednom intervjuu priznati glumac.

Ovih dana objavio je fotografiju iz studentskih dana, na kojoj je sa Lazarom Ristovskim, a reči koje su pratile objavu nisu bile previše pohvalne.

“On iz Ravnog Sela, ja iz moje Medveđe. Hodamo i jedemo – šta se našlo. On grize jabuku, ja parče kifle, pa razmenjujemo kao braća. Sve to pre pola veka, na beogradskom asfaltu ispred Skupštine.”

“Nas dvojica, čisti i mladi, i visoki kao jablanovi, studenti glume i najbolji drugovi. Noć, dan – bez prestanka, uvek i svuda zajedno. Vreme oskudnosti i siromaštva, ali i idilična priča o večnom zavetu, o drugarstvu, časti i poštenju,” naveo je Bajić koji je, između ostalog, poručio:

“Pedeset godina kasnije sve je otišlo u prah i pepeo, u pohlepu i gramzivost, u bahatost i otklon od svake normalnosti. To više nije čovek kojeg sam poznavao, čijim uspesima sam se radovao, sa kojim sam delio snove i prelepu mladost.”

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Radoš Bajić – Zvanična strana (@rados.bajic.officialpage)

Na ove reči bivšeg prijatelja Lazar je odgovorio kratko i jasno.

– Nemam komentar na te gluposti. Izvinite, do viđenja – rekao je za Telegraf.

Međutim, tu nije kraj priče. Dobri poznavaoci prilika u glumačkom svetu prisetili su se intervjua koji je Bogdan Diklić dao davne 1982. godine za TV Novosti.

Na pitanje ko su mu bili najbliži prijatelji sa klase Bogdan Diklić je odgovorio:

– Intenzivno sam se družio sa Lazarom Ristovskim i Radošem Bajićem. Svako veče smo išli u pozorište. Odemo prvo u dragstor, kupimo salamu i hleba, večeramo uz put, putujući ka pozorištu, da li u autobusu, da li onako, i svake večeri smo gledali predstave. Mislim da je to bilo dragoceno. Mi jednostavno nismo imali kuću, nego nam je pozorište vršilo tu funkciju.

Međutim, već tada su se udaljili.

– Obradujemo se jedan drugome kad se sretnemo, ali se nešto ne družimo. To je valjda i normalno – zaključio je uvaženi glumac.

Izvor: Hellomagazin.rs