Region Danas
Da li ste se nekada zapitali šta se dešava sa dušom nakon smrti, odnosno, šta o tome ima da kaže pravoslavna teologija? Evo pravog odgovora!
O tome je pisao Sveti Jovan Šangajski (rođen kao Mihail Borisovič Maksimović u Harkovskoj guberniji 1896. godine, preminuo 1966. godine), episkop u Šangaju i kasnije u San Francisku, ruski svetac srpskog porekla čiji su preci u 18. veku izbegli u Rusiju pred Turcima.
Njegovo pisanje na ovu temu prenosimo u celosti, zato se nemojte začuditi neuobičajenom upotrebom religijske terminologije.
Uvod
Beskrajna i neutešna bi bila naša žalost za upokojenim bližnjim da nam Gospod nije dao večni život. Naš život bi bio besciljan ukoliko bi se završavao smrću. Koja korist bi bila onda od vrlina i dobrih dela? Onda bi oni koji kažu “da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umrijeti!” bili u pravu.
Ali čovek je stvoren za besmrtnost i Hristos je Svojim vaskrsenjem otvorio vrata Carstva Nebeskog, večnog blaženstva onima koji su verovali u Njega i živeli pravedno. Naš zemaljski život je priprema za budući život, a ta se priprema završava smrću. “Ljudima predstoji jedanput da umru, a onda sud Božiji”.
Tad čovek ostavlja sve svoje zemaljske brige; telo mu se raspada da bi ponovo ustalo kad bude Opšte Vaskrsenje. Ali duša njegova nastavlja da živi ne prekidajući svoje postojanje ni na trenutak. Mnoga javljanja upokojenih su nam dana da bi delimično saznali šta se dešava s dušom kad napusti telo.
Kada prestane gledanje telesnim očima, počinje gledanje duhovnim. Obraćajući se u pismu svojoj sestri na samrti, episkop Teofan Zatvornik piše: “Pa ti nećeš umreti. Telo će tvoje umreti, a ti ćeš preći u drugi svet, živa, svega svesna i prepoznavaćeš sav svet oko sebe”.
Posle smrti duša je živa i njena čula su izoštrena, a ne oslabljena. Sv. Amvrosije Mediolanski uči: “Pošto duša i dalje živi posle smrti, ostaje dobro koje se ne gubi sa smrću, već se uvećava. Dušu ne zadržavaju nikakve prepreke koje joj smrt postavlja, ona je još delatnija, jer deluje u svojoj vlastitoj sferi bez ikakve veze s telom, koje joj je pre na teret, nego na korist”.
Prepodobni avva Dorotej, Otac iz 6. veka, sažima učenje ranih Otaca u vezi s ovim pitanjem: “Jer duše sve pamte šta je bilo ovde, kako kažu Oci, i reči, i dela, i misli, i ništa tada ne zaborave. U psalmu je rečeno: ‘u taj dan će propasti sve pomisli njegove’; to se kaže o pomislima ovoga veka, tj. o kućama, imanju, roditeljima, deci, o poslovima i zaradi. Sve ovo propada čim duša izađe iz tela… A šta je učinila od vrlina ili strasti sve to pamti i ništa ne iščezava za nju…
I, kako rekoh, duša ništa ne zaboravlja od onog što je činila u ovom svetu, već se svega seća po izlasku iz tela, i to bolje i jasnije pošto se oslobodila zemaljskog tela”.
Veliki podvižnik 5. veka, prepodobni Jovan Kasijan, jasno formuliše aktivno stanje duše posle smrti u odgovoru jereticima koji veruju da je duša posle smrti nesvesna: “Duše posle rastanka od tela nisu prazne, ne ostaju bez ikakvih osećanja; to dokazuje jevanđeljska priča o Lazaru i bogatašu… Duše upokojenih ne samo da se ne lišavaju svojih osećanja, već ne gube ni raspoloženja svoja, tj. nadu i strah, radost i tugu, i nešto od onog što očekuju na sveopštem Sudu već sad počinju da predosećaju… one postaju još življe i još revnosnije počinju da slave Boga.
I zaista, ako razmotrimo svedočenje Sv. Pisma o prirodi same duše, neće li biti krajnja glupost ili bezumlje – makar imalo posumnjati u to da najdragoceniji deo čoveka (tj. duša), u kojoj su, po blaženom Apostolu, sadrži lik i podobije Božije, posle odvajanja od telesne ogrubelosti u kome se nalazi u ovom životu, postaje kao nesvesna ona koja sadrži u sebi svu silu razuma, sobom čak besvesnu i besčuvstvenu plot čini svesnom i osećajnom? Odavde sledi i da svojstvo samog razuma traži da duh, po odvajanju od te plotske ogrubelosti koja ga slabi, svoje razumne sile dovede u najbolje stanje, pročisti ih i učini finijim, a ne da ih se liši”.
Savremena “posmrtna” iskustva su na potresan način otkrila ljudima istinu o svesnom stanju duše posle smrti, o većoj oštrini i brzini duše posle smrti, o tome da su njene umne sposobnosti tada još izoštrenije i prefinjenije. Ali te činjenice nisu dovoljne da zaštite čoveka u tom stanju od obmana u “vantelesnoj” sferi; treba do tančina poznavati hrišćansko učenje o tom pitanju.
POČETAK DUHOVNOG VIĐENJA
Duhovna viđenja često počinju kod samrtnika pre upokojenja, i još dok vide ljude oko sebe i čak pričaju s njima oni vide i nešto što drugi ne vide.
Za iskustvo umirućih zna se odvajkada, i danas ovakvi slučajevi nisu novina. Međutim, ovde treba ponoviti ono što je ranije rečeno: samo prilikom blagodatnih poseta pravednicima kada im se javljuju sveti i Anđeli mi možemo da budemo sigurni da su to stvarno bila bića sa drugog sveta.
U običnim slučajevima, kada samrtnik vidi svoje već upokojene prijatelje i rođake, to može da bude samo “prirodno” upoznavanje s nevidljivim svetom u koji treba da uđe; istinska priroda likova pokojnika koji se pojave u tom trenutku je poznata, moguće, jedino Bogu, i nema potrebe da se u to upuštamo.
Sigurno je da Bog daje to iskustvo i kao najočigledniji način da se umirućem stavi na znanje da onostrani svet nije potpuno nepoznato mesto, da onaj život takođe karakteriše ljubav koju čovek gaji prema bliskim osobama.
Preosvešteni Teofan dirljivo izlaže ovu misao u rečima upućenim umirućoj sestri: “Tamo će te dočekati otac i majka, braća i sestre. Pokloni im se i pozdravi ih – i moli da se zauzmu za nas. Okružiće te tvoja deca sa svojim radosnim pozdravima. Tamo će ti biti bolje nego ovde”.
Bogomajka Velika Panagija iz Jaroslavlja, ikona nastala u prvoj trećini 13. veka. Foto: Wikimedia Commons/belygorod.ru
SUSRET S DUHOVIMA
Ali po ishodu iz tela duša će se naći među drugim duhovima, dobrim i zlim. Obično ona stremi onima koji su joj bliži po duhu, i ako je još u telu bila pod uticajem nekih od njih, ona će i ostati zavisna od njih i po ishodu iz tela, ma kako se odvratni oni činili pri tom susretu.
Ovde nam se ponovo napominje da onostrani svet, mada nam neće biti potpuno tuđ i nepoznat, ipak neće biti ni tek prijatan susret s voljenima u nekakvoj “luci” sreće, već duhovni sudar kojim se ispituje raspoloženje naše duše za života – da li se više priklanjala Anđelima i Svetima vodeći život ispunjen vrlinama i po zapovestima Božijim, ili se pak putem nemara i bezverja učinila pogodnom za opštenje s palim duhovima.
Preosvešteni Teofan Zatvornik lepo kaže da se u vazdušnim mitarstvima duša pre iskušava, nego što se optužuje.
Mada je sama činjenica suda u zagrobnom životu van svake sumnje – kako pojedinačnog suda odmah posle upokojenja, tako i Strašnog suda na kraju sveta – javno izrečena presuda Božija će biti samo odgovor na unutrašnje raspoloženje koje je duša u sebi izgradila u odnosu prema Bogu i duhovnim bićima.
PRVA DVA DANA POSLE UPOKOJENJA
U toku prva dva dana duša uživa u relativnoj slobodi i može da posećuje na zemlji ona mesta koja su joj draga, ali već trećeg dana ona odlazi u druge sfere.
Ovde arhiepiskop Jovan prosto ponavlja učenje poznato Crkvi od 4. veka. Predanje saopštava da je Anđeo koji je pratio prepodobnog Makarija Aleksandrijskog u pustinji rekao, objašnjavajući crkveno pominjanje upokojenih trećeg dana po njihovom upokojenju:
“Kada se trećeg dana u crkvi za dušu izvrši prinošenje, Anđeo joj ublaži žalost koju oseća zbog razdvajanja od tela, jer slavoslovlje i prinošenje u crkvi Božijoj za nju budi u njoj dobru nadu. Jer se u toku dva dana duši daje da, zajedno sa Anđelima koji su uz nju ide po zemlji gde hoće. Zato duša koja voli telo luta ponekad oko kuće u kojoj se rastala od tela, nekad oko groba u koji joj je položeno telo; i tako ona provodi dva dana, kao ptica, tražeći sebi gnezdo.
A vrlinska duša ide po onim mestima gde je obično činila dobra dela. Trećeg dana Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih zapoveda svakoj hrišćanskoj duši da se podražavajući Njegovo vaskrsenje uznese na Nebesa i pokloni Bogu”.
U pravoslavnom obredu opela mirjana (ljudi koji su još uvek u ovom svetu; prim. nov.) prepodobni Jovan Damaskin živo opisuje stanje duše koja, rastavljena od tela, još uvek boravi na zemlji, ali ne može da opšti s dragim osobama koje je u stanju da vidi:
“Avaj, kakav podvig čeka dušu koja se rastaje od tela! Ka Anđelima oči uzdiže, uzalud se moleći: prema ljudima ruke pruža, ali nikog da joj pomogne. Zato, draga moja braćo, pamteći kako je kratak život naš, molimo Hrista za pokoj umrlih i za veliku milost našim dušama”.
U pismu mužu svoje sestre na samrti sv. Teofan piše: “Pa sestra neće umreti; telo umire, a ličnost umirućeg ostaje. Prelazi samo u drugi poredak života. Ona nije u telu koje leži na odru, i u grob je ne polažu. Ona je na drugom mestu. Živa je isto kao sad. U prvo vreme i prve dane biće pored vas – samo što ne priča i ne može da se vidi, ali biće tu… Imajte to u mislima.
Mi koji ostajemo plačemo za onima koji su se prestavili, ali njima je odmah lakše, jer to stanje je radosnije, blaženije. Oni koji su umrli, a onda su u telo vraćeni, smatrali su ga veoma neudobnim za život. Isto će i sestra osećati. Njoj je tamo bolje, a mi očajavamo kao da se s njom nešto strašno desilo. Ona će sve to gledati i sigurno se čuditi tome”.
Hristos Aheiropojeta, novgorodska ikona iz 12. veka, danas se čuva u Uspenjskom saboru u Kremlju. Atribut “aheiropojeta” znači “nerukotvorena”, a daje se radovima za koje se smatra da su nastali čudom, bez učešća ljudske ruke.
Treba imati u vidu da ovaj opis prva dva dana posle smrti predstavlja opšte pravilo, koje ni u kojem slučaju ne obuhvata sve slučajeve. I stvarno, većina citiranih u ovoj knjizi odlomaka iz pravoslavne literature ne potpada pod ovo pravilo, – i to iz očiglednog razloga: Svetitelje, koji se nisu ni vezivali za zemaljske stvari, nego su neprestano živeli u iščekivanju prelaska u drugi svet, čak ne privlače ni ona mesta gde su činili dobra dela, nego odmah počinju da se uznose na Nebesa.
Drugi pak, poput K. Ikskula, počinju, po Božijem promislu, da se uznose pre nego što isteknu dva dana iz nekog posebnog razloga.
S druge strane, sva savremena “posmrtna” iskustva, ma kako bila fragmentarna, malo se uklapaju u ovo pravilo: “vantelesno” stanje je samo početak prvog perioda bestelesnog “lutanja” duše po mestima na zemlji za koja je vezana, ali niko od ovih ljudi nije bio u stanju smrti dovoljno dugo da bi čak mogao da sretne dva Anđela koji treba da ih prate.
Neki kritičari pravoslavnog učenja o životu posle smrti smatraju da su slična odstupanja od opšteg pravila “posmrtnog” iskustva dokaz protivrečnosti u pravoslavnom učenju, ali ovi kritičari shvataju sve previše bukvalno.
Opis prva dva dana (kao i ostalih) nikako nije nekakav dogmat; to je samo model koji pokazuje najopštiji poredak posmrtnog iskustva duše. Mnogi slučajevi, kako u pravoslavnoj literaturi, tako i u pričama o savremenim “vantelesnim” iskustvima, gde su se upokojeni odmah javljali živima prvog ili drugog dana posle smrti (ponekad u snu) služe kao primer istinitosti toga da duša zaista obično ostaje blizu zemlje za neko kratko vreme.
Prava javljanja upokojenih posle ovog kratkog perioda slobode duše su mnogo ređi i uvek bivaju po Božijoj Volji s nekim naročitim ciljem, a ne nečijom slobodnom voljom. Ali trećeg dana, a često i pre, ovaj period boravka pri zemlji se završava.
U to vreme (trećeg dana) duša prolazi kroz legione zlih duhova koji joj pregrađuju put i optužuju za razne grehe u koje su je sami uvukli. U skladu sa raznim otkrivenjima postoji dvadeset takvih prepreka, tzv. “mitarstava”, a na svakom od njih se istražuje ovaj ili onaj greh; prošavši jedno mitarstvo, duša prelazi na sledeće. I samo ako ih uspešno prođe sve, duša može da nastavi svoj put izbegavši da bude odmah bačena u ad.
ČETRDESET DANA
Zatim, uspešno prošavši kroz mitarstva i poklonivši se Bogu, duša u toku trideset sedam dana posećuje nebeske obitelji i adske bezdane još uvek ne znajući gde će da ostane, i tek joj se četrdesetog dana određuje mesto do vaskrsenja mrtvih.
Naravno, nema ničeg čudnog u tome što, prošavši mitarstva i zauvek okončavši sa zemaljskim, duša treba da se upozna s stvarnošću onostranog sveta u čijem će jednom delu večno prebivati. Prema otkrivenju Anđela prepodobnom Makariju Aleksandrijskom, naročito pominjanje preminulih u Crkvi devetog dana posle smrti (osim opšteg simbolizma devet anđeoskih činova) je povezano s tim da su duši do tada bile pokazivane rajske lepote i tek posle toga, u toku ostatka četrdesetodnevnog perioda su joj pokazivali mučenja i užase ada, da bi joj četrdesetog dana bilo određeno mesto gde će čekati vaskrsenje mrtvih i Strašni Sud.
I ovde se radi samo o opštem pravilu ili ‘modelu’ posmrtne realnosti, i bez sumnje, svi umrli ne završavaju svoj put u skladu sa ovim pravilom. Znamo da je Teodora stvarno završila svoju posetu adu upravo četrdesetog – mereno zemaljskim vremenom – dana.
STANJE DUŠE DO STRAŠNOG SUDA
Posle isteka četrdeset dana neke duše prebivaju u stanju predokušanja večne radosti i blaženstva, a druge – u strahu večnih muka koje će potpuno nastupiti posle Strašnog Suda. Do tada se još uvek može promeniti stanje duša, naročito ako se prinosi za njih Beskrvna žrtva (pominjanje na Liturgiji) i uznose molitve.
Izvor: Stil.kurir.rs
