Sveštenik savetuje: Evo šta treba uraditi sa odećom pokojnika

Crkva ima jasan stav…

Smrt bliske osobe jedna je od najtežih stvari koje se mogu dogoditi čoveku. Ipak, to je deo prirodnog procesa koji je neminovan, te se moramo pomiriti sa njim. Međutim, kada se to desi emocionalni šok je prevelik da bismo trezveno razmišljali, te se susrećemo sa raznim pitanjima, na koja često nemamo odgovor. Naravno, uvek će se naći neka starija osoba koja zna sve običaje, ali kao pravoslavni vernici treba da znamo da se za najvažnija pitanja treba obratiti duhovnim ocima.

Jedno od takvih pitanja koje muči mnoge nakon gubitka voljene osobe je šta raditi sa njenim stvarima. Postoje stavovi iz različitih sfera, ali kao hrišćani uvek treba da poslušamo šta kaže Crkva. Pa šta ona zapravo savetuje?

Od davnina ljudi su verovali da odeća mrtvih počinje da zrači mrtvu energiju, što loše utiče na žive, pa su stoga sve lične stvari pokojnika spaljivali. Mnogi ljudi misle da ako su imali topao odnos sa preminulom osobom, onda njene stvari mogu da nose kao uspomenu, dok će u raju pokojnik biti zadovoljan što njegove stvari nastavljaju da žive, a ne bacaju se u smeće.

Psiholozi veruju da će stvari pokojnika nehotice podsećati na njega, izazivajući već razbijenu psihu na beskrajnu patnju.

Vidovnjaci, vračare i ostali navodno osećaju mrtve stvari i upozoravaju ljude da ne nose stvari teško bolesnih ljudi i onih koji su patili pre smrti.

Crkva, naprotiv, smatra da stvari pokojnika treba podeliti siromasima i siromašnima, da se stvarima da drugi život, pa da se oni zauzvrat mole za dušu pokojnika.

Uvreženo je mišljenje da se stvari pokojnika ne mogu oblačiti i deliti pre 40 dana od smrti. To se objašnjava činjenicom da vremenom energija slabi, kao i time da do 40. dana, prema hrišćanskim kanonima, duša još uvek nije napustila svet živih i preselila se u večito carstvo.

Pomenuto mišljenje nije ništa drugo do sujeverje! Evo šta sveštenik kaže o njemu:

– To verovanje je sugerisao sam đavo. Naprotiv, treba činiti dobra dela u ime umrlog: davati priloge u manastir, u crkvu nositi crno vino (za Svete Tajne), brašno (za prosfore), vosak (za sveće), davati stvari umrloga kao milostinju, kupovati pravoslavne knjige (i deliti ih vernicima) do četrdesetog dana, a ne posle.

– Kada treba da se založiš za osuđenog – do suđenja ili posle suđenja? Tako i ovde: duša prolazi kroz mitarstva, sudi joj se, treba se založiti za nju, moliti se i činiti dela milosrdna, a ljudi to ne čine.

(Srbija Danas)

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com