SRBIN PREŽIVEO SMRTONOSNU I NAJOPASNIJU ZARAZU Evo kako je Marburg virus stigao kod nas: “Trebalo je da se zove Beograd virus”

Kada se čudan virus pojavio 1967. godine u Evropi, stigao je u Marburg u Nemačkoj i Beograd. Tada se u Beogradu zarazilo dvoje: veterinar sa Torlaka koji je radio autopsije na majmunima uvezenim iz Afrike koji su masovno umirali na Torlaku, i njegova supruga koja ga je negovala u prvim danima bolesti.

Blic preporučuje

Profesorka doktorka Elizabeta Ristanović sa VMA,navodi da nema mesta panici, ali da se itekako savetuje opre.

Žarište mnogih virusa

– Jeste zavladao strah među ljudima, ali nema razloga za paniku, ima razloga naravno za oprez, ima razloga da o tome govorimo. Mi smo u nekadašnjoj državi Jugoslaviji imali bliski susret sa ovim virusom, 1967. godine, ali smo se tada uspešno izborili. Reč je o virusu afričkog porekla, Afrika je vrlo zanimljiv kontinent, ona je žarište i zavičaj mnogih virusa, uključujući ebolu koju ste pomenuli, ona je zavičaj dragulja i dijamanata, onako vrlo interesantna po mnogo čemu – ističe doktorka Ristanović.

Kako je virus dospeo kod nas?

– Naime, nekadašnja Jugoslavija imala je moćne institute, dijagnostičke, razvojne, naučne centre. Naš institut za imunologiju i virusologiju, TORLAK, imao je vrlo moćan i vrlo razvijen vakcinalni program i u okviru toga proizvodila se vakcina protiv poliomelitisa, dečje paralize. Ta vakcina se proizvodila upravo na kulturama ćelija, bubrega, zelenih majmuna i upravo su ti zeleni majmuni doneli Marburg virus u Beograd. On se tada nije zvao Marburg, praktično se ništa o njemu nije ni znalo. 300 majmuna je došlo iz Ugande preko aerodroma u Londonu, u Beograd. Drugi su otišli u Frankfurt, Marburg i Moskvu. Ti majmuni koji su trebali da dođu u Beograd, od tih 312 je već u putu uginulo, što je naravno skrenulo pažnju naših stručnjaka na institutu Torlak i oni su postupali vrlo oprezno. Svi majmuni koji su došli u Beograd stavljani su u karantin, shodno propisima Svetske zdravstvene organizacije, pravilima laboratorijske prakse, dobrim koje smo mi poštovali. Kolege u Frankfurtu i Marburgu nisu bile toliko oprezne i kod njih je 27 ljudi obolelo, odnosno 29, a sedmoro ljudi je preminulo.

Srbin koji se tada zarazio virusom, bio je izuzetan profesionalac, ali ipak, desila se slučajnost koja je bila kobna.

– Veterinar Živko Stefanović, iskusan čovek, vešt profesionalac, zarazio se slučajno, akcidentno, to se uvek dešava i uvek je moguće. Zapravo, majmuni koji su uginuli, rađena je nekropsija, on je koristio zaštitnu opremu, međutim akcidentno je zaražena posuda, kontaminirana krvlju uginulog majmuna, on ju je dodirnuo nakon završetka rada i praktično posle sedam dana kod njega su se pojavili simptomi. Glavobolja, groznica, temperatura, kašalj, krenula je i ospa, krenulo je i krvarenje. Nema specifičnog leka, nema specifične vakcine, naravno, koristila se suportivna terapija, u saradnji sa kolegama iz Nemačke dobijen je serum, rekonvalescentni, u kome su se nalazila antitela pacijenata koji su preživeli i oporavili se od infekcije Marburg virusom, to je jako pomoglo i praktično posle 15 dana agonije je pacijent krenuo put oporavka – kazala je doktorka, i objasnila kako se zarazila i njegova supruga.

Virus je trebao da se zove “Beograd virus”

– Njegova supruga nije imala tako strašne simptome, imala je lakšu kliničku sliku, ali se i pravovremeno reagovalo terapijom, i ona je bila hospitalizovana, a istovremeno, ona se zarazila, naime, od vate, kad su njemu uzimali krv, prosto je ostao komadić vate sa njegovom krvlju i ona je na taj način preko praktično abrazija na koži unela virus u njen organizam. Istovremeno, lečeći njih, naši stručnjaci na institutu Torlak nisu gubili vreme, oni su paralelno radili na izolaciji virusa Marburg. On je dan ranije izolovan u Beogradu nego u Marburgu. I fakat je trebao da se zove Beograd virus, međutim Marburg je ranije objavio te podatke, naši stručnjaci su napravili i odgovarajući antigen koji je korišćen u dijagnostici. I danas nije svejedno kada čujemo ovakvu vezu, što zbog simptoma koji su strašni, evo i sad smo neke naveli krvarenje desni, tresu se ekstremiteti, čovek ne može da stoji, otiče koža, sluzokoža i tako dalje, što zbog toga, što zbog visokog procenta smrtnosti, u tom smislu nije čudna ta panika i taj strah javnosti – objašnjava doktorka.

Doktorka navodi da je situacija sa koronom doprinela tome da ljudi danas imaju veći strah i da se boje više nego ranije.

– Apsolutno nije strašno, strah je opravdana i legitimna kategorija, boje se i zdravstveni radnici. Treba naći meru između onoga šta su mere i kako treba postupati da javnost zaista postane partner nadležnim zdravstvenim ustanovama u borbi sa virusima, a bez razložnog straha i panike koji su, kažemo opet, opravdani, ali nekad i malo veštački generisani. Imali smo situaciju takvu kod korona krize, znači deluju direktno i imunosupresivno – kazala je doktorka Ristanović.

Poseban oprez za one koji borave u ugroženim zemljama

Epidemiolog doktorka Slavica Maris načelnik Jedinice za zarazne bolesti iz Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograda, ističe da u Evropi nema zabeleženih novih slučajeva.

– U Evropi nemamo zabeleženih novih slučajeva, ali epidemija u Ruandi, svaki dan se menja broj obolelih, pa evo zaključno sa 8. oktobrom ukupno je u ovoj epidemiji obolelo 56 osoba, od kojih je smrtni ishod zabeležen kod 12, što bi značilo da smrtnost u ovoj epidemiji trenutno iznosi oko 21%. U Ruandi ta epidemija je proglašena od 27. septembra ove godine i to je jedna od većih zabeleženih epidemija, mada se ovo oboljenje registruje u zemljama subsaharske Afrike. Sve je krenulo iz Ruande i neke zemlje su uvele strože provere putnika koji dolaze iz ove zemlje, jer na aerodromima se identifikuju putnici koji dolaze iz zemalja koje su ugrožene ovim oboljenjem i oni se stavljaju pod zdravstveni nadzor – navodi doktorka Maris.

Srbija nije kritična zona

Doktorka navodi da naše podneblje nije ugroženo, ali da je važno pratiti situaciju, pogotovo osobe koje borave u zemljama gde vlada zaraza.

– S obzirom na to da je reč o smrtonosnom oboljenju, strah je normalna pojava i očekuje se, ali realan rizik nije veliki za naše podneblje, tako da je veoma značajna informisanost ljudi i uopšte osoba koje borave u tim zemljama. Trebalo bi da znaju koji su to rizici s kojima mogu da se susretnu tokom boravka u ovim zemljama gde je registrovano oboljenje. S obzirom da je prirodni rezervoar ovog virusa jedna vrsta voćnih slepih miševa, gde je njihovo prirodno stanište u pećinama i u rudnicima gde turisti znaju da borave, tako da bi trebalo tu prvenstveno da se stavi akcenat na izbegavanje naročito dužeg boravka u ovim pećinama gde možemo očekivati prisustvo slepih miševa. Takođe, izbegavanje kontakta sa osobama za koje naravno postoji sumnja da su obolele, isto kao i prisustvo sa hranom gde znamo da je moguće zaražavanje. Moram samo još da naglasim, jedan od puteva širenja ove infekcije je i seksualni put. Tako da i u semenoj tečnosti jako dugo i nakon ozdravljenja može da se izoluje virus, tako da, savetuje se kod osoba koje su preležale ovo oboljenje, zaštićen seksualni odnos, najmanje u trajanju od 12 meseci – ističe doktorka Slavica Maris.

Blic

Region Danas