Region Danas
Aca Aličić, pet godina mlađi rođeni brat Ljube Aličića, živa je pevačka legenda Beča.
On godinama živi i radi u Austriji, a izbegava javni život. Posle mnogo godina medijske tišine, odlučio da je da progovori u ekskluzivnom intervjuu za Kurir, gde nam je otkrio zanimljive detalje iz svog života i karijere. S njim smo se sreli u lokalu gde već decenijama peva svakog petka i subote.
– Dobro ste to definisali da sam pevačka legenda u Beču. Ja sam dugo godina u ovom gradu, od 1994. Nijedan vikend mi nije bio slobodan sve do pandemije. Kad je korona došla, pauzirao sam godinu dana, pa sam nastavio i sad opet vikend za vikendom. Milion puta sam radio s gripom i prehladom i temperaturom. Jednom sam otišao na svadbu u Pariz, tamo je bilo 15 pevača. Drhtim sav, ali hoće Romi da im ja pevam i gotovo, imam da pevam. Niko me ne pita. Niko nije primetio da sam mrtav bolestan.
Iako je iza vas puno godina karijere, uvek ste bežali od medija i nekako ste ostali u senci rođenog brata Ljube Aličića. Zašto?
– Istina. Ja sam od 1994. non-stop bio na tezgama. Mene su ganjale tezge i pare. Pevao sam sedam dana u nedelji. Bio sam najveća zvezda u Beču, Šaban, Džej i ja. Nas trojica smo napravili isti posao te 1994. Nije nam bilo ravnih. Radio sam celu Evropu i nisam imao vremena da se snimam kad su me zvali. Nije mi smetalo što sam bio u Ljubinoj senci jer mislim da sam zbog toga još više i bio tražen po terenu.
U kakvim ste odnosima s Ljubom? Pisalo se da ne razgovarate zbog porodičnog sukoba.
– Mnogo smo dobri i čujemo se svaki dan. Familijarni odnosi su takvi, to je normalno. Jedno vreme, možda godinu dana nismo bili dobri, nismo pričali, pa smo se pomirili. Dođe tako neka nesuglasica. Viđamo se i kad dođem u Srbiju.
Gde su najbolja romska veselja i gde se najviše zaradi?
– Ne idem uopšte na tezge od 2005. Došla je revolucija u muzici i neki ljudi koji nisu muzičari prave klanove: “Ti možeš, ti ne možeš”. Mene ako traži gazda, govorili su da sam ja zauzet ili bolestan, nešto su izmišljali. Ja sam pre dolazio, imam gažu koliku imam, 1.000 -1.500 evra, kartu, smeštaj i bakšiš, koji delim. A ja sam bakšiš donosio najviše od svih pevača. Oni su onda tražili da ja dođem za fiksnu cenu, a ja to neću. Ja sam radio samo za bakšiš. To sad više nema i ja to neću. Mojim nekim kolegama nisu isplatili bakšiš, govorili su da nisu pevali. Ali su oni došli i zaslužili su bakšiš. I da se ja ne bih svađao s ljudima, odustao sam. Beč je oduvek bio najbolji za bakšiš. Ima više vrsta Roma – rumunskih, muslimanskih, pravoslavnih, čergara. E, oni su najbolji.
Šta mislite o Aleksandri Prijović, Tei Tairović, Barbari Bobak. Za Teu i Barbaru vaš brat kaže da nemaju hit.
– Mlade su i pespektivne. Pred njima je karijera, svaka ptica svojim glasom peva. Kakva je publika, takvi su i pevači. Nemam ništa protiv toga. Ljuba ih možda malo više poznaje, pa je ljut na njih. Zato je tako reagovao. Da ja malo ublažim tu situaciju, ne misli on ništa loše.
Otkrili ste Andreanu Čekić.
– Jesam. Ona je sa mnom počela karijeru. Najbolja je pevačica među ovim mlađim. Ja sam pevao u lokalu u Beču, ona je znala možda tri, četiri pesme tad. Ja sam nju čuo da je otpevala od Zorice Brunclik “A tebe nema” u originalu. Rekao sam vlasniku kafane Zihriji da uzme tu malu i eto, napravi karijeru.
S kojim kolegama ste u kontaktu?
– Sa svima sam dobar. Mogu da pohvalim Vikinog muža Tašketa, s njim sam išao dosta na tezge. Pevao sam i Suzanom Jovanović.
Više ne želite da snimate?
– Ne. Da je Mića Nikolić živ, ja bih radio s njim. Ali s nekim drugim, ne. I Ljuba je snimio par ploča, pa to niko nije ni čuo. Samo stari hitovi prolaze, od toga on živi. Meni Ljuba kaže da sam ja najpametniji, da ništa ne ulažem u nove pesme, a da radim svaki vikend. To sam i hteo.
Vama je Šaban Šaulić napravio prvu ploču.
– Kad sam otišao kod Šabana 1990. godine, on je mene ovako pitao: “Gospodine Aco, šta ti želiš?” Ja sam mu rekao da želim da radim i to se i desilo. Takve pesme mi je i napravio.
Kako ste reagovali kad ste čuli da je tragično nastradao?
– Cele te noći se sećam dobro. To veče je došao jedan moj kolega ovde u Beč da lumpuje i tad sam mu pevao samo Šabanove pesme. Tako se potrefilo. Pitao me je kako ja znam toliko Šabanovih pesama. Dao mi je puno para. Ja sam otišao da spavam i sutra me zove on i kaže da je Šaban poginuo. Odmah sam pozvao Hasana Dudića i on mi je potvrdio. Jeza me hvata. Često smo se čuli i viđali. Kad je on pevao u Beču, kad je završio sa svojim nastupom, on je sa mojom ženom dolazio da me sluša. I u Šabac kad odem, obavezno me je zvao da se vidimo na našem mestu.
Kurir.rs
Bonus video:
