Proglasio se za vladara Albanije, zvali ga "razuzdani kralj": Novac rasipao na kocku i žene, a u usponu na tron mu pomogli ovi Srbi

Osmansko carstvo se tokom 19. veka i sve do nestanka sultanata 1922. godine održavalo na staklenim nogama više voljom velikih sila nego sopstvenim snagama. „Bolesnik na Bosforu”, kako je Osmansko carstvo nazivano u tom periodu, polako je potiskivan sa Balkana. 

„Tužni vapaj, koji dopire iz Stare Srbije od tamošnje naše potlačene braće, ne može se dalje podnositi. Onako nemilosrdno kolju ne samo ljude nego žene i nejaku đecu srpsku. Gladno, jadno i plijenjeno srpsko se roblje potuca po gorama i oko garišta svojih domova, klikujući vas da ga zažalite i izbavite. Dužnost i ljubav roda nalažu nam da pohitamo braći u pomoć”.

Međutim, velike sile nisu želele da dopuste da Srbija toliko daleko zađe na jug i dobije široku obalu na Jadranu, pa odlučuju da stvore albansku državu. U Valoni je 28. novembra 1912. proglašena nezavisna Albanija, a Londonskim mirom 30. maja 1913. stvorena je Kneževina Albanija i na njeno čelo je 7. marta 1914. postavljen nemački plemić Vilhelm od Vida iz dinastije Vid-Nojvid. Vilhelm je na vlasti proveo samo 6 meseci, pa odlazi 3. septembra da služi u nemačkoj vojsci tokom Prvog svetskog rata i više se nije vraćao u Albaniju.

Uzdizanje Ahmeda Zogua

Posle višegodišnjih previranja na albanskoj političkoj sceni počinje uspon Zogua. Rođen je 1895. godine u tvrđavi Burgajet, u severoistočnom albanskom okrugu Mat, kao Ahmed Muhtar Bej Zogoli u begovskoj porodici (kasnije je albanizovao tursko ime u Zogu). Kao mladić tokom Prvog svetskog rata, Zogoli se prijavio kao dobrovoljac na strani Austro-Ugarske. Poznato je da je neko vreme, tokom 1916. godine, stanovao u velelepnoj Orbanovoj vili, u ulici Cara Dušana 1 u Novom Sadu.

Zna se da je u apartmanu koji je zauzimao ceo sprat luksuznog zdanja u Novom Sadu živeo nekoliko meseci i da ga je opremio novim, najskupljim nameštajem. Svakog jutra ispred kapije čekale su ga kočije kojima se vozikao po gradu i okolini. Pričalo se da je Zogu trošio novac na razuzdane zabave i kocku, te da je na skupe cigare (pušio je neverovatnih 200 komada dnevno) i opijate, davao pravo bogatstvo. Bio je veliki ženskaroš i uživao je naklonost gradskih dama koje su ga rado primale u svojim spavaćim sobama.

U Albaniju se vratio po završetku rata kako bi učestvovao u formiranju nove vlade. Brzo je napredovao, pa je 1920. godine bio guverner Skadra, zatim ministar unutrašnjih poslova i zapovednik vojske. Godine 1923. na njega su pucali i ranili ga u parlamentu, a naredne 1924. dolazi do krize nakon ubistva jednog od Zoguovih protivnika, Avnija Rustemija, nakon čega nastaje pobuna koja je primorala Zogua, zajedno sa 600 njegovih saveznika, da pobegne u susednu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, u Beograd.

Boravio je u Beogradu u hotelu „Bristol” a zatim je iznajmio stan na Topčideru i uključio se u društveni život. U Beogradu je, kao i u Novom Sadu, bio poznat po rasipništvu i razuzdanosti. Učvrstio je svoj odnos sa kraljem Aleksandrom i Nikolom Pašićem pa se vratio se u Albaniju uz podršku jugoslovenskih snaga, preuzeo vlast i postao premijer.

Proglašavanje za kralja

Predsednik Albanije postaje 1925, a zatim se ubrzo okreće Italiji i Musoliniju, pa se 1. septembra 1928. proglašava za kralja kao Zog I od Albanije. Bio je poznat i kao Skenderbeg III po najvećem albanskom nacionalnom heroju srpskog porekla, a ono što je zanimljivo je da je i sam imao srpske korene.

Naime, Ahmed je poreklom iz zetskog plemena Bušatlija, iz sela Bušat kod Skadra. Bušatlije su potomci Staniše Crnojevića, sina čuvenog Ivana Crnojevića, vladara srpske srednjovekovne države Zete. U mladosti je Staniša kao talac poslat u Carigrad, gde je primio islam i dobio ime Skender. Prema narodnom predanju, Staniša je jedno vreme bio u selu Bušate, pa su ga zato prozvali Bušatlija Stanko i zbog toga su se njegovi naslednici zvali Bušatlije.

Zogova Albanija bila je policijska država u kojoj građanske slobode gotovo nisu postojale, a štampa je bila strogo cenzurisana. Politički protivnici su bili zatvarani i često ubijani pa su njihove porodice pokušavale da sprovedu krvnu osvetu godinama. Zog je navodno preživeo 55 atentata. Vremenom je postao paranoičan, dozvoljavao je samo svojoj majci da kuva za njega, a i tada bi sluge morale da probaju jelo pre nego što ga on proba.

Bio je surovi diktator koji je imao svu vlast u zemlji. Dok je zemlja grcala u siromšatvu, on i njegova porodica nagomilali su ogromno bogatstvo koje su odneli iz zemlje 1939. godine.

Zogova majka, Sadije, proglašena je kraljicom majkom Albanije, a Zog je takođe dao svom bratu i sestrama kraljevski status kao princu i princezama. Kada se proglasio kraljem položio je zakletvu na Kuranu, ali i na Bibliji iako je bio musliman, a sve u pokušaju da ujedini zemlju.

Iako je rođen kao aristokrata, Zoga su evropski monarsi uglavnom ignorisali jer je bio samoproklamovani kralj bez ikakvih veza s drugim evropskim kraljevskim porodicama, poznat po razuzdanom životu.

Ženidba

Zog je bio veren sa ćerkom Šefket-beja Verlacija pre nego što je postao kralj. Međutim, ubrzo nakon što se proglasio kraljem, prekinuo je veridbu. Prema tradicionalnim običajima krvne osvete koji su bili prisutni u Albaniji, Verlaci je imao pravo i obavezu da ubije Zoga, pa se kralj se često okruživao ličnom gardom i izbegavao javne nastupe.

U aprilu 1938. godine, Zog se oženio groficom Džeraldinom Aponj, rimokatoličkom aristokratkinjom koja je imala mađarsko i američko poreklo. Rođena je 6. avgusta 1915. u Budimpešti, u plemićkoj porodici. Upoznali su se nakon što je kralj video fotografiju Džeraldine na balu. Nakon što se udala za kralja Zoga, postala je kraljica Albanije, ali na svega godinu dana. Njihov jedini sin, prestolonaslednik Leka, rođen je u 5. aprila 1939. godine.

Albanija je pod vlašću Zoga tridesetih godina 20. veka postala potpuno zavisna od fašističke Italije. Italijanski uticaj bio je toliko veliki da je Italija imala svoje rimokatoličke škole u Albaniji kao i vojne savetnike, a Albanija je ogroman deo svog uvoza pokrivala italijanskom robom.

Dva dana nakon rođenja Zogovog sina i prestolonaslednika, 7. aprila 1939, Italija je napala Albaniju, naišavši na minimalan otpor. Albanska vojska bila je slabo opremljena za otpor, jer je bila gotovo potpuno pod dominacijom italijanskih savetnika i oficira, a nije se mogla nositi s italijanskom armijom. Kraljevska porodica, shvativši da im je život u opasnosti, pobegla je u egzil, sa sobom noseći značajnu količinu državnog zlata iz narodne banke. Kako je kraljevska porodica očekivala italijansku invaziju, skupljanje zlata počelo je unapred.

„O Bože, bilo je tako kratko”, navodno su bile Zogove poslednje reči Džeraldini pre napuštanja Albanije. Musolini je proglasio Albaniju za protektorat pod kraljem Viktorom Emanuelom III.

Egzil

Kraljevska porodica pobegla je u Grčku, a potom u Tursku i Englesku. Krajem Drugog svetskog rata komunisti su u Albaniji, kao u Jugoslaviji, preuzeli kontrolu nad zemljom i zabranili su povratak Zogu u zemlju.

Zog je proveo svoje poslednje godine u Francuskoj, gde je preminuo u bolnici 9. aprila 1961. godine, u 65. godini života, od neotkrivene bolesti. Prvobitno je sahranjen na groblju blizu Pariza, a nakon smrti njegov sin Leka proglašen je kraljem od strane albanske zajednice u egzilu. Leka, koji se školovao u najprestižnijim engleskim školama, postao je uspešan biznismen, ali nije odustao od vladavine u Albaniji. Malo nakon smrti oca u Francuskoj, s majkom se preselio u Zimbabve. Venčao se 1975. godine sa Susan Kalen – Vord koju je upoznao u Sidneju. Par je dobio sina princa Leku II 26. marta 1982. u Johanesburgu gde su živeli dugi niz godina.

Zogova udovica, Džeraldina, je nakon smrti muža uzela titulu kraljice majke i vratila se u Albaniju 2002. godine, gde je preminula pet meseci kasnije u vojnoj bolnici u Tirani, u 87. godini života.

Godine 1997. godine, sedam godina nakon kraja komunističke vlasti, na referendumu su se građani izjašnjavali o vraćanju monarhije. Novi kralj bio bi Zogov sin Leka Zogu, koji je od 1961. godine nosio titulu „Leka I, kralj Albanaca”. Zvanični rezultati su pokazali da je oko dve trećine glasača odbacilo predlog vraćanja monarhije.

Leka, verujući da su rezultati lažirani, pokušao je oružanu pobunu koja je bila neuspešna, te je bio prinuđen na egzil, ali se kasnije vratio i živeo u Tirani do svoje smrti 30. novembra 2011. godine. Glavna ulica u Tirani je kasnije preimenovana u „Bulevar Zoga I”.

Povratak u zemlju

U oktobru 2012. godine, vlada Albanije odlučila je da vrati posmrtne ostatke bivšeg kralja Zoga iz Francuske, gde je preminuo 1961. godine. Zogovo telo je ekshumirano iz grobnice u Parizu 15. novembra 2012. godine.

Njegovi posmrtni ostaci su vraćeni u Albaniju na svečanoj ceremoniji 17. novembra 2012. godine, tokom proslava povodom stote godišnjice nezavisnosti Albanije. Telo kralja i članova njegove porodice sada leži u rekonstruisanom kraljevskom mauzoleju u glavnom gradu Tirani. Sahrani su prisustvovali članovi vlade Albanije, predsednik Albanije, kao i predstavnici nekoliko kraljevskih porodica, uključujući Karađorđeviće.

Leka II, unuk kralja Zoga, pohađao je Kraljevsku vojnu akademiju u Ujedinjenom Kraljevstvu i bio je aktivan u politici i diplomatiji tokom celog života, radeći kao savetnik u albanskom Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Kancelariji predsednika Albanije.

Godine 2010. verio je glumicu i pevačicu Eliju Zahariju u Parizu, a 2016. su se i venčali. Par je 2020. godine dobio ćerku kojoj su dali ime Džeraldina, po prinčevoj baki. Međutim, posle nekoliko godina ova ljubavna priča završila se razvodom aprila ove godine.

Dinastija koju je Ahmed Zogu pokušao da uspostavi, kada je sebe proglasio za kralja, na vlasti je bila samo za vreme njegove vladavine – čitavih 11 godina. Niko od njegovih potomaka nije uspeo da sedne na tron, a da li će se to desiti ostaje da budućnost pokaže.

Bonus video: