Region Danas
Ovim rečima Mladen Todić se obratio Jovanu Mijatoviću, mladiću koji, nažalost, više nije živ, ali je svojom humanošću spasao Mladenov život:
– Pogledajte dobro ovog momka na fotografiji, ovo je Jovan. Nisam imao priliku da ga upoznam, niti da razgovaram sa njim…
Pre osam godina, 13. oktobra, Jovan je sa samo 19 godina napustio ovaj svet, ali je donirajući jetru nastavio da živi kroz Mladena, koji nije dozvolio da sećanje na ovog plemenitog momka nestane.
– Ne znam kakve navike je imao, šta je voleo da radi. Ne znam da li je navijao za Zvezdu ili Partizan. Ne znam da li je voleo fudbal uopšte. Jedino što znam je da je svojim roditeljima rekao da kad bi nekome zatrebao organ da bi donirao – napisao je Mladen u objavi posvećenoj Jovanu.
Kako dalje navodi, njegovi roditelji dobro su upamtili reči svoga sina, pa su tog oktobarskog dana 2016. godine, kada su izgubili svog jedinca Jovana, rekli “DA” Mladenovom životu i umesto tačke, na njegov život stavili zarez.
– Rekli su DA Nininom odrastanju uz oca. Rekli su DA Tamarinom suprugu. Rekli su DA za nekoliko života kada života za njihovog sina jedinca nije bilo više – istakao je on.
Mladen je napomenuo da, ma koliko smrt bila besmislena i teška, na ovaj način, kroz donorstvo, može dobiti smisao.
– Jovane, nisam imao priliku da te upoznam, ali zauvek ćeš živeti kroz mene, moja dela i celu moju porodicu. Sa nama si večan! – poručio je Mladen.
Bolest otkrio u danima regrutovanja za vojsku
Mladen Todić (45) iz Požarevca je pre osam godina saglasnost, doslovno jedno “da” porodice donora organa, spasla život. Tada mu je transplantirana jetra. Dobio je šansu za novi život.
Kako je ispričao, sve je počelo u danima regrutovanja za vojsku, kada je utvrđeno da ima povišene vrednosti enzima jetre u krvi, ali da to nije ništa strašno i on je nastavio da živi kao i svi drugi mladi ljudi.
– Niko, počev od lekara, pa ni mene i moje porodice to nije shvatao ozbiljno. Onda su počele da se pojavljuju određene fizičke promene u smislu mršavljenja, čestih malaksalosti bez ikakvog razloga, umora i slično. Otišli smo kod lekara koji nas je uputio kod infektologa, ali ni on nije tome pridavao previše pažnje, iako su mi ti enzimi jetre već duži vremenski period bili povišeni. Odlučili smo se za odlazak u Beograd, gde su mi na Infektivnoj klinici UKCS rekli da sam ja ipak slučaj za gastroenterohepatologa, jer poreklo oštećenja jetre ne vodi od virusa, bakterija ili slično tome – priča Mladen.
Na Klinici za gastroenterohepatologiju su mu 2010. godine, nakon opsežnih i nimalo prijatnih mnogobrojnih pregleda, postavili dijagnozu: primarni sklerozirajući holangitis i ulcerozni kolitis.
– To su autoimune bolesti koje napadaju jetru i debelo crevo. Lekari su mi rekli da mi je jedini lek transplantacija jetre, a mi otprilike nismo ni znali tačno šta je to, kako se radi, gde se radi, koliko to košta… Objasnili su nam da je to hirurška intervencija, koja se kod nas radi, da se ne plaća ništa, samo se dugo čeka, jer nema dovoljno kadaveričnih donora. Bili smo u šoku i nismo ni znali šta nas je snašlo… zbunjenost opšta – nerado se seća Mladen.
Na listi čekanja bio je dve i po godine i pozivan pet puta kao potencijalni primalac organa, zajedno sa jednim ili dva pacijenta.
– Četiri puta sam bio vraćan kući iz razloga što je neko bio životno ugroženiji ili jednostavno nisam se dovoljno podudarao sa donorom. Najstrašnije je bilo to što su me vraćali kući, a nisam bio siguran da li ću dočekati sledeći poziv za transplantaciju, uzimajući u obzir da nije bilo dovoljno donora i da su transplantacije retkost. Svaki put u kolima kada sam se vraćao za Požarevac sam razmišljao kako ću da “preguram” do sledećeg poziva i da Nina mora da raste uz oca i majku, da je Tamara i ja krstimo i proslavimo svi zajedno prvi rođendan, da je prvi put odvedemo na more zajedno, kompletno kao porodica. Neverovatno je to kako je jetra podmukao organ, jer kada imate bilo koju vrstu bolesti jetre, ona bukvalno isisava život iz vas i vi to gledate svaki dan u ogledalu u svom licu… Beonjače su mi bile žute, boja kože braon-siva, i bivao sam sve mršaviji, u operacionu salu sam ušao sa 47 kilograma… Zbog svega toga sam se sklanjao od ljudi i njihovih sažaljivih pogleda ili optužujućih pogleda onih koji su mislili da sam pijanica, narkoman…
Emotivni rolerkoster
Poziv koji je život značio, i to peti po redu, dobio je 13. oktobra 2016.
– Supruga i ja smo tada dvogodišnju Ninu uzeli iz vrtića i spremali smo se da ručamo. Telefon je zazvonio i sa druge strane sam čuo dobro poznati glas dr Nataše Petrović, anesteziologa iz Urgentnog centra, koja je pitala šta radim i kako sam, a to nije bio prvi put da neko iz tima za transplantaciju jetre pozove, da se raspituje za naše zdravstveno stanje… Kada sam joj rekao da postavljamo sto za ručak, rekla je da ne jedem i ne pijem više ništa, da postoji donor koji bi meni odgovarao i da u što kraćem roku, kao i prethodna četiri puta, dođem na UC – prepričava Mladen.
Kako dodaje, u glavi mu je tada nastao emotivni rolerkoster…
– Iz razloga što znate da je tamo neko izgubio svog najmilijeg, i da je njemu verovatno najgori i najtužniji dan u životu, ali je smogao dovoljno snage i humanosti u svom srcu da donira organe svog najmilijeg i time spase nekoliko života… S druge strane, znao sam da ću ostati živ i da će Tamara imati supruga, Nina tatu, Mina brata, a roditelji sina – iskren je on.
Srbija Danas/Blic
