Region Danas
Dok hladan sever huče zlatiborskim brdima i ljulja mlade borove grane, na Kićanovom brdu, kako ga od davnina meštani zovu, šesdesetšestogodišnja Milivojka na podne namiruje stoku, laganim korakom, kao da joj je trideseta.
Već godinama unazad, na putu od štale do kuće, nastaju njeni stihovi koje pored papira, u šali kaže, zapisuje i u glavi. Svaku pesmu koju je napisala zna u svako doba, a svaki stih ima svoju vrednost.
“Šesdeset sedmu ja godinu gazim,
danonoćno stoku obilazim.
Pa se sada ja u Vladu spremam,
da ih pitam što premije nemam”, počinje Milivojka.
Njena najveća inspiracija je stoka, ovce, jagnjad, krave, telad, jer sa njima provodi najviše vremena. Prvu pesmu je napisala 2012. godine, kada joj je čopor vukova zaklao ovcu “žutu” koju je najviše volela. Čitav dogadjaj je pretočila u stihove, koje je htela da posalje u obliku pisma u Vladu Srbije, ali nije, jer nije znala kome da se obrati. Teško je starici, sa stokom se “srodila”, pa joj bilo koji gubitak krave ili ovce teško pada.
“…Daleko beše apoteka,
da donesem ovci leka.
ona mi je bila, kao bela svila,
i najlepsa u ovcama bila.
Ali lukave zveri biše,
pa mi žutu uništiše”, tužno govori planinka.
Želja joj da objavi zbirku pesama
Milivojki je i običan razgovor u desetercu, a svaki njen stih ima svoju poruku, značenje i vrednost. Želja joj je, kaže, da nekada objavi zbirku pesama u kojoj će objediniti svoja dela, kako bi njena poezija stigla do većeg broja čitalaca. Pesme su joj zapisane u sveskama, koje ona gotovo i da ne otvara, jer svaki stih zna napamet. Inspiraciju najviše dobija dok radi oko stoke, u njivi, a stihove naknadno zapisuje kad udje u kuću uveče dok vari (kuva) mleko.
– Onomad sam u Čajetini jednom čoveku govorila pesme, kad on veli, “po Bogu Milivojka, šta će tebi krave kad ovako piseš, idi u svet ovim se bavi”. Eh, ja mu kažem, da sam mladja pa da razmišljam o tome, ali sad je već kasno – priča Milja i priseća se odavno napisanog stiha:
“Da je tata školovao mene,
ja bi davno završila prava,
ne bi sada bila u štali kod krava”.
Iako je završila samo osam razreda, bez puno vidika i mogućnosti za izražaj, govori da joj nedostaje obrazovanje, jer bi na svom putu uspeha sigurno daleko dogurala. Kada je ona pohadjala školu vremena su bila teška, sinovi su obično išli na školovanje, a ćerke, priča, spremale za udaju. Sada žali što se nije školovala, već radni vek provela u zlatiborskim vrletima.
“Stoku imam to je moja plata,
ništa drugo nemam od zanata”!
Na Kićanovom brdu u podnožju Tornika, smeštene su četiri kuće u kojima danas žive četiri udovice. U jednoj Milivojka, u drugoj njena jetrva Vida, dok u ostale dve kuće žive njihove dve komšinice. Njih četiri usamljene starice svakodnevno kafenišu i kroz razgovor leče samoću, koja im je svima slaba tačka. Nekada je selo bilo živo, a danas na ovom brdu
njih četiri raduju se dolasku dece iz obližnjih gradova.
Milivojka samoću leči stihovima
– Danju se sa stokom najviše razgovaram, doživljavam ih kao ljude, a u dugim noćima samoću lečim stihovima – dodaje Milivojka.
U štali ima četiri krave, 16 ovaca, kokoške i vernog psa koji čuva kuću. Kaže da je rad ispunjava i da bi imala snage i da gaji deset krava. Iako gazi sedmu deceniju, puna je snage i volje za životom, ali i odličan primer današnjim mladjim generacijama. Ističe da radi od jutra do sutra i da su joj rad i stihovi uteha u samoći. Jedan sin joj živi u Čajetini, drugi u Užicu, a svaki slobodan trenutak koriste da dodju kod majke u selo.
Koliko je Milivojka jaka i hrabra žena dokazuje činjenica da je preživela udar groma dok je na tavanu štale šišala ovce. Hteli su da je zakopaju u zemlju do glave, da zemlja izvuče struju, ali se Milja nije “dala”, već ustala kao bravi borac. Priseća se dogadjaja kada je nju u štali kod krava, jako zabolela glava i zbog jednog kapilara bila na lečenju. U sanitetu na putu do bolnice, smišljala je nove stihove, gde je oduševila zdrastvene radnike svojom poezijom.
Ova pametna starica izdvaja se po tome što zna brojeve mobilnog telefona celog sela na pamet, a selo Jablanica je jedno od većih u zlatiborskom kraju. Mlečni proizvodi iz njenog mlekara osvojili su srca turistima, koji su njeni redovni kupci. Proizvodi sir i kajmak, a deo mleka predaje i u mlekaru, ali je brine žašto kada joj zakasni premija, ove godine, kaže, bila je na vreme.
“Uskoro će ciča zima,
dosta Milja stoke ima.
Pisala bi pismo premijerci Ani,
što mi premija ne stiže od lani”!
Živopisni stihovi baba Milivojke nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, a mnoge vraćaju poreklu i korenu. Ako Bog da i zdravlje posluži ovu vedru staricu da ugleda korice svoje knjige, to će za nju biti pravi uspeh, ali i uspeh svih seljaka i ljudi koji se bave poljoprivredom.
I dok sneg tokom zime veje na ovom zlatiborskom brdu, Milja pronađe vremena da sve što je smislila tokom leta prenese na papir.
Autor: Borivoje Ilić
