Region Danas
Olivera Balašević je pretočila svoj život u monobajku “Prezime ruže”. Neobičnu priču o tome kako na život gleda devojčica odrasla u Zrenjaninu, na obali Begeja, konačno će u utorak veče moći da vidi i beogradska publika u Domu omladine. Životna saputnica i muza čuvenog Đorđa Balaševića otkriva za Kurir kako je nastala ova predstava, kao i njena knjiga “Planeta dvorište”.
Imate li tremu pred susret s publikom u Beogradu?
– Savladala sam je još kao gimnastičarka, kad sam imala prve javne nastupe i morala da vodim računa o svakom koraku. U pozorištu i na sceni nemam tremu, ali imam odgovornost prema ustanovi kao što je Dom omladine i publici, koju možete da nasmejete i rasplačete, ali ne smete da je razočarate.
I Dom omladine je posebno mesto za porodicu Balašević, a ne samo čuveni Sava centar…
– Kad je usledio poziv Vuka Žugića i njegove supruge da predstavim svoju predstavu u Beogradu, to je bilo privlačno, ali pitala sam se da li sam tome dorasla. Sa ovim prostorom postoji i neka sentimentalna veza. Đole je imao prvi nastup u Domu omladine s grupom Žetva, i to baš na ovoj sceni. Verujem da je ostalo još nešto od te hemije s Beogradom.
Jeste li imali srećno detinjstvo? Mnogi koji su čitali vašu autobiografiji videli su da je tu bilo i mnogo suza.
– Bilo je savršeno, ali ne baš pod savršenim rasporedom zvezda. Mašta je mogla da nadoknadi sve igrače ovog sveta.
Kako ste onda uspeli da postanete šampion koji ima vizu za OI u Moskvi?
– Zrenjanin je nekada bio, a i danas je, grad sporta. Ima i dalje najveći broj medalja sa olimpijada, evropskih i svetskih prvenstava. Sad sam udaljena 50 kilometara od njega, ali sve bih dala za jednu čašu bistre vode iz njegovog vodovoda. Bio je to moćan industrijski i akademski grad. Bila je stvar prestiža imati poštovanje od svog komšiluka i sugrađana kad donesete neku medalju. Odabrala sam individualni sport i gimnastiku jer sam maštala da će mi ime izaći u novinama i da će moj otac to pročitati i vratiti se svojoj deci. Nikad nije napravio taj korak. Kad bi film režirala deca, sve bi se završavalo srećno. Maštala sam da će on doći kući kad osvojim medalju i da ću ih videti zagrljene…
Da li ste dobili odgovore na sva ta pitanja koja su mučila malu devojčicu?
– Videćete to u predstavi.
Koliko vam je Jelena Beba Balašević pomogla kao reditelj?
– Beba je najbolji pedagog i asistent. Pomaže puno u radu Aleksi i Jovani, a meni je postavljala prava pitanja… Bez nje ne bih uspela da napravim tako dobru predstavu. Dobila sam visoke ocene.
Pišete li nastavak knjige?
– Knjiga je napisana, ali ne postoji nastavak. Mnogi imaju predrasude o meni da sam samo žena Đorđa Balaševića. Ne mislim da sam puno više, samo sam odlučila da ispričam istinu o svom odrastanju. U čudnim vremenima živimo. Ogolila sam svoje srce, a to ne dešava tako često.
Za kraj moram da vas pitam koja vam je omiljena pesma Đorđa Balaševića?
– Teško je to pitanje. Ne bih rekla da to ima veze s raspoloženjem, ali sigurno da ima… Ceo dan se kod nas u kući vrti “Ringišpil”, a u nekom hejterskom danu “Ja nisam luzer”. U njegovim pesmama možete pronaći odgovore na sva pitanja koja vas muče, kao i to šta se dešava u društvu.
Olivera Balašević o životu bez Đoleta
