Region Danas
Momo Kapor još na studijama slikarstva u Beogradu upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije koja postaje centar njegove pažnje i ljubavi, ženi je i dobijaju ćerke Anu i Jelenu Kapor.
Foto: Vladislav Mitić / Ringier
Njih tri su bila njegova prva čitalačka publika, topli dom i sigurna luka. Ali njegov nemirni duh mu nije dao mira. Umetnik kao on prosto nije mogao da se skrasi na jednom mestu, a ljubav mu je bila večita inspracija za književa dela.
Na kraju ovaj brak okončava zbog Ljiljane Todorović za kojom gubi glavu. U roku od godinu dana od kako su se upoznali, Momo se razveo od Ane i oženio Ljiljanu. Svakim danom su se voleli sve više, bezuslovno. Ljiljana je obožavala da mu udovoljava, a on ju je gledao kao boginju! Nije počeo dan bez: “Dobro jutro, ljubavi!” A posebno je voleo da je ponosno gleda sa zadnjeg sedišta, dok ga ona vozi.
Međutim da mu prevara nije bila strana ni pre Ljiljane, dokazuje knjiga “Kaporova školica” Aleksandra Đuričića koji je napisao kako je došlo do navodne ljubavi Mome Kapora i Jelisavete Karađorđević:
“Njujork mu je mirisao na život, sladostrastan, zavodnički, umetnički, a kako je voleo da deli sva uzbuđenja, naširoko je podelio i ovo. Postao je nezvanični ekskluzivni distributer američke kulture i svih mogućih prekookeanskih mirisa. Od sredine sedamdesetih, pa narednih petnaest godina radio je u Njujorku po nekoliko meseci godišnje u studiju svog prijatelja Laleta Đurića i za to vreme više naučio o slikarstvu nego u čitavom prethodnom životu. Našao je utočište.
Na sasvim drugom kontinentu počinjao je da živi od crtanja i da ostvaruje svoj dečački san. Neumorno je istraživao čuvena mesta i intervjuisao najveće umove tog doba.
Jedan od uzbudljivijih njujorških susreta dogodio se kada ga je prijateljica Svetlana Ston povela, mada se mnogo opirao, na prestižni parti kod Nine Rozenvold na Petoj aveniji, „gde će biti ceo Njujork“.
Atmosfera je bila uzavrela, mešali su se lažni osmesi sa zvukom potpetica, malo se flertovalo i mnogo se plesalo. U nekom trenutku ostao je potpuno sam sa čašom šampanjaca u ruci. Seo je u jedan ugao i u džepu blejzera opipao bedž na kojem je pisalo KISS ME I’M SERBIAN, kupljen u San Francisku mesec dana ranije. Izvukao ga je i iz dosade zakačio za rever. Pijuckao je šampanjac i posmatrao glamuroznu reviju lepote i sujete.
Odjedanput mu je prišla tamnokosa lepotica u crnoj haljini, čiji je duboki izrez, pridržavan tankim bretelama, otkrivao prelepe bele grudi posute ljupkim pegicama. Uprla je prst u bedž i rekla:
– Daj mi to!
Zbunjen, spustio je čašu šampanjca na patos, otkačio bedž s revera i ustao da joj ga zakači na tanku bretelu, dok su mu prsti drhtali od uzbuđenja pri pogledu na njene grudi.
– Šta će ti to? – jedva je promucao.
– Ja sam naša – rekla je koketno.
– Odakle si?
– Iz Beograda.
– Iz Beograda… – ponovio je zapanjeno.
– A iz kog si kraja?
– Iz kog kraja? Šta znači iz kog kraja?
– Mislim, gde si rođena?
– Oh, rođena – ponovila je. – U Belom dvoru.
Sledio se od zaprepašćenja.
Iz male tašne od srebrnih perli izvukla je posetnicu i pružila mu je. Na njoj je pisalo: Elisabeth Karagiorgevic – Princess of Yugoslavia.
Princeza! Bajke su ipak moguće, pomislio je; otkrio je pravu princezu. Princezu iz sopstvene zemlje u koju joj je bilo zabranjeno da se vrati, kao i svim njenim rođacima Karađorđevićima. Bila je to 1976. godina i Tito je još uvek bio u punoj snazi, kao i njegova tajna policija. Gledala ga je krupnim, malo razmaknutim očima boje najtamnijih borovnica.
Tada je počeo da piše roman „Zoe“, iz njega su naprosto kuljale reči koje nije mogao da zaustavi. Nije prestao da piše ni u avionu, na povratku u Beograd. Nikada brže nije preleteo okean.
Kad se vratio u Beograd pričao je da je upoznao našu princezu, ali niko nije znao, čak ni tadašnji rojalisti, da knez Pavle ima ćerku i da se zove Jelisaveta.
Onda je pisac shvatio da je zaboravio kako se zovu neke ulice, neki džez-orkestri, izvesni ljudi i jela u ‘Đinu’ na Leksington aveniji, pa se vratio u Njujork i počeo da sakuplja jelovnike, vizitkarte, planove grada i pozorišne programe sa Brodveja. Da stvori Zoe.
Odnos princeze Jelisavete Karađorđević i Kapora bio je predmet raznih spekulacija i kada je izašao roman Zoe, a i decenijama kasnije. Postao je neka vrsta urbanog mita, o kojem se i ćutalo i šuškalo.
Predrag Peđa Nešković, jedan od najznačajnijih savremenih slikara, Kaporov drug iz studentskih dana, bio je jedan od svedoka ove burne romanse i Mominog intimnog života iz tog perioda.
Foto: Vesna Lalić / Ringier
„Dok je bio u Americi, u tom navratu skoro godinu dana, Kapor je bio u vezi s Jelisavetom Karađorđević. Kada se vratio iz Njujorka dolazio je kod mene, mnogo smo pričali, poveravao mi se, bio je uzbuđen. Onda je zvao Jelisavetu odavde, iz ovog ateljea, nije mogao da telefonira od kuće. Prisustvovao sam njihovim ljubavnim razgovorima. Pričao mi je kako su posle vođenja ljubavi ležali i toliko bili iscrpljeni da su jeli neki džem kako bi se oporavili od strasnih zagrljaja. To je bilo burno i strasno. Tada je bio oženjen Anom.“
Jelisaveta drugačije pričala o Kaporu
Međutim princeza je imala drugačiji pogled na susret sa Kaporom, ono što je ona ispričala o njemu, ne poklapa se sa Neškovićevom pričom.
“To je čudno, pošto smo se videli samo jednom, na jednoj večeri kod Svetlane Stoun. Njegov francuski bio je vrlo slab, a engleski tad nije govorio uopšte. Bilo mi je interesantno da ga upoznam jer tad nisam znala ni reč srpskog. Komunikacija je bila minimalna, a on je napisao roman. Takvi su pisci. Ne znam, možda je dovoljno pet minuta za inspiraciju. Posle smo ručali negde na reci, ovde, u Beogradu”, prisetila se kneginja svojevremeno.
Ona je očarala njujorško visoko društvo, a i sama je uvidela da je Amerikancima imponovalo njeno plemićko poreklo, dok njoj uopšte nije. Neko ko je do svoje dvadesete godine doslovce obišao pola sveta, upoznao sve važnije prinčeve i kraljeve, ko je bio u direktnom sukobu sa komunistima, a uz svu svoju briljantnu pamet i obrazovanje savršeno pažljivo sluša svakog s kim se upusti u razgovor plenio bi sve i da je rođen na plantaži pamuka u Alabami, a ne na Belom dvoru.
Foto: S.Radovanović / Tanjug
Jelisaveta je oduvek imala specifičan komunikacijski kod: Iako joj se u očima u svakom trenutku jasno vidi da razmišlja sto na sat, ona govori malo, precizno, duhovito i uvek s poentom.
Holivudske zvezde, producenti, bogati industrijalci i uticajni političari saletali su je, što zbog bajkovitog porekla, što zbog vedrine koju je zarazno širila svuda oko sebe. Istoriju svog izgnanstva, koju bi većina normalnih ljudi predstavila kao golgotu, ona je prikazivala kao zanimljivi safari.
U Njujork je došla sa Hauardom Oksenbergom koga je upoznala na skijanju u Austriji, zajedno su dobili dve kćerke, Katarinu, koja se kasnije proslavila kao glumica u prvoj modernoj sapunici Dinastija, i mlađu, Kristinu, koja je postala pisac.
Posle Hauarda, princeza Jelisaveta imala je još dva braka, sa Britancem Nilom Roksburgom Balfurom, bankarom koji je prešao u politiku i postao poslanik Evropskog parlamenta, s kojim je dobila sina Nikolasa, i sa bivšim premijerom Perua, Manuelom Uloa Elijasom. A danas je u srećnom braku sa Draganom Babićem.
Ipak, više od svih brakova pažnju je privukla njena veridba sa jednim od najvećih holivudskih glumaca svih vremena, Ričardom Bartonom, kog je upoznala nakon njegovog razvoda od Elizabet Tejlor. Njemu je imponovala njena plava krv, a ona je mislila da će s njim zakoračiti u svet kinematografije.
Počeli su zajedno da snimaju jedan film koji nikad nije završen. Kad se pred njom onesvestio od viskija, a ona pozvala policiju, pomislila je: Samo mi još on fali u životu.
(Stil)
Blic
