Region Danas
On je onda progovorio o bizarnoj priči koja se godinama može pročitati na domaćim portalima.
Pevač Milanče Radosavljević nije imao lak život, a pojedini detalji govore kakav je životni put imao.
– Ja sam vam ratno dete. Moja majka je 1944. godine pobegla preko dva brda u Vranić i mene tu rodila. Od oca sam nasledio talenat za muziku, on je svirao sve instrumente osim harmonike i iako smo bili siromašni, u našoj kući je uvek bilo veselo – jednom prilikom je ispričao ovaj pevač za Grand Online.
Nisu svi upućeni u činjenicu da je Milanče rođen sa paralizom šaka, koje dugo nisu normalno funkcionisale. Nažalost, ovo je bio razlog što nijedan učitelj harmonike nije hteo da ga primi kao đaka. Surovo je to što ga je jedan učitelj ponizio i diskiminisao.
– Sećam se da sam nekoliko puta pitao jednog istog učitelja, Dragan se zvao, da me primi u školu za harmoniku i on nije hteo, govoreći mi da ne mogu normalno ni kašiku da držim, a ne da sviram instrument. Ali meni kao da je neko ugradio čip, samo sam hteo da se bavim muzikom i nisam odustajao. Uz puno truda i odricanja postao sam harmonikaš, ali i pevač. Na moju radost, ali i onih koji moje pesme slušaju godinama unazad. Ovo mi je i najteže i najlakše da vam kažem, ja pojma nemam zbog čega sam ja počeo. Kako sam se rodio i kako sam počeo da hodam, tada sam počeo i da pevušim. Vrlo sam rano počeo da pevam i već tada znao neke vrlo teške pesme. Moj deda, još dok je pevao neke pesme, ja sam ih tada naučio, ne znam da li su to geni ili je nešto drugo u pitanju – pričao je pevač za Grand online.
– Ja sam rođen u vrlo teško vreme, ne mogu vam to ni objasniti, vreme rata, a moja mati je jedno dete rodila mrtvo, ja sam zapravo treće dete. Pre nego što sam se ja rodio, ona je pobratimila nekog čoveka koji je bio kovač, kovao je nešto po starim srpskim običajima i tradiciji i kada sam se ja rodio on je doneo 500 dinara, to su bile one prve pare nove Jugoslavije i stavio na moju kolevku – kaže Radosavljević.
– Tražio je da mi se kupi harmonika od tog novca, to je rekao mojoj majci. Ja sam tada imao samo nekoliko dana života. Da li je to sudbina, otkud znam, ali kao da mi je stavio žig, etiketu šta ću ja biti u životu. Iako sam rođen sa neispravnim rukama voleo sam da sviram. Zaista imam razloga da verujem u sudbinu – dodao je pevač.
On je onda progovorio o bizarnoj priči koja se godinama može pročitati na domaćim portalima.
– Svašta sam čuo o sebi, ali postoji najveća laž, urbana legenda na koju nikako ne mogu da stavim tačku. Kažu da me je udario grom, da su me sahranili i to sa harmonikom koju su lopovi odmah nakon toga pošli da ukradu. Kada je, kao, grob otkopan, ja sam bio živ. Sada stavljam tačku na tu priču. Nemam pojma odakle potiče, ali znam da su je dosoljavali i znam i ko je dosoljavao. Nema istine u tome. Prvi put sam u Rušnju na svadbi čuo tu priču, došao sam kod majke i pričam joj: “Idu dvoje mladih i pitaju me da li sam poginuo!” Majka kaže: “Iju, šta sve neću čuti!” Kad nije pala u nesvest. A dokle ide taj bezobrazluk govori i to da, kada gostujem negde na nekoj televiziji, zovu gledaoci i ubeđuju me da sam sahranjen. “Ne znaš ti, znamo mi” – frapirao je Milanče sve jednom prilikom.
Izvor: espreso.co.rs
