Region Danas
Blic
“Da toga dana, pre tačno 35 godina, nisam bio na godišnjem odmoru, verovatno bih stradao zajedno sa mojih 90 kolega. Bio bih u jami sa njima. Čim sam čuo šta se dešava, došao sam na posao. Kada sam video odakle kulja dim, znao sam da niko od rudara s one strane vatre ne može biti živ”, ovim potresnim rečima počinje svoju priču Milorad Savanović, jedini preživeli rudar koji još uvek radi u Aleksinačkom rudniku, i posle tri i po decenije nosi u sebi teret najveće rudarske tragedije na ovim prostorima, koja je odnela živote 90 rudara i zauvek promenila sudbine njihovih porodica.
Svega nekoliko meseci do penzije, svaki njegov korak kroz hodnike rudnika obeležen je sećanjem na taj kobni dan, kada su njegovi prijatelji i kolege stradali 700 metara pod zemljom. Nesreća u transportnom hodniku na koti minus 455, gde su se rudari ugušili od produkata požara, ostavila je neizbrisiv trag u njegovom životu. Rudnik je nakon nesreće zatvoren za eksploataciju uglja, a danas radi kao preduzeće za izvođenje rudarskih radova u Srbiji.
Foto: rts/Film Muzej garavih senki / screenshot
Prostorije u kojima je poslednji put prozvana smena rudara, nakon čega su preuzeli svoje lampe i opremu i krenuli ka “jami smrti” i posle toliko vremena seća na poslednje bezbrižne trenutke koje su tu proveli, samo nekoliko sati pre nesreće.
Izbledele, i kao zamrznute u vremenu u nekada važnom rudniku od kojeg je živeo čitav kraj, i dalje leže članske knjižice, fotografije, evidencije o smenama, ormarići u svlačionicama, rukavice, cipele, kašike, flaše – svedoci da je tu nekada radilo više od 1.000 ljudi. Pustoš i muk decenijama vlada u prostorijama rudnika zatvorenog nekoliko meseci nakon nesreće, osim u prostoriji na samom ulazu, gde danas nekoliko radnika proizvodi lepak za drvo.
“Kad sam video gde je vatra, znao sam da preživelih nema”
– Radio sam na Aleksinačkom rudniku od 1982. godine do 1991. godine, a u trenutku nesreće sam bio na godišnjem odmoru. Došao sam uveče oko 18.00-18.30. Bilo je strašno, dim je kuljao iz okna pošto se okrenula vetrena struja da bi pokušali nešto da učine, da se spase ko može da se spase. Bio sam cele noći tu. Kada su mi rekli gde se dogodila nesreća i gde je vatra, pošto sam imao neko znanje, odmah sam shvatio da oni koji su iza vatre, nisu mogli da ostanu živi – priča Milorad i dodaje:
Foto: rts/Film Muzej garavih senki / screenshot
– Među stradalima je bilo je dosta članova čete iz drugih rudnika, iz Bosne, iz Slovenije. Neko iz Rusije je bio tu. Stradala su iz moje kancelarije dva radnika: glavni mašinski poslovođa i poslovođa transporta. Bilo je tu što rudara, što poslovođa, nadzornika, bravara, električara i ostalih radnika. Bilo je njih 90 i nestalo – sa tugom izgovara on prolazeći kroz prostorije još uvek crne od dima. Milorad se seća svakog delića ovih prostorija, rituala pred odlazak u jamu, i čuvenog pozdrava: “Srećno”.
No, ljudski faktor odneo je i najmanji delić sreće tog hladnog jesenjeg dana.
– Uvek je uzrok ljudski faktor. Odlučeno je tada da se seče jedna neispravna šina, radnici su se nekad povređivali na nju, pa je odlučeno da je odseku. Sekli su aparatom, varnice su padale, a pošto tu ima prašine, a vetrena struja je bila jaka, rasplamsala je plamen. Dok su oni počeli da gase, to je buknulo, nije moglo da se ugasi. Kada su oni shvatili da ne mogu da ugase bilo je kasno. Tu je dim kuljalo kao iz termocentrale, a oni su bili na maksimalnoj dubini. Nisu uspeli ni da se jave preko stanice – pojašnjava Savanović.
Foto: rts/Film Muzej garavih senki / screenshot
Vest o teškoj nesreći u revirima jame “Morava” brzo je tada odjeknula u javnosti i proširila se čitavom Jugoslavijom, a onda i celim svetom. Sve radio i TV emisije u trenu su prekinute, iz časa u čas prenošena je zlokobna informacija da je oko stotinu rudara Aleksinačkih rudnika zatrpano pod zemljom nakon velike eksplozije koja se dogodila minut pre 12 časova istoga dana.
Narednih 26 dana trajalo je izvlačenje tela nastradalih sa dubine od 700 metara, a Savanović i njegove kolege koje nisu bile u “smeni smrti” su svakodnevno pomagali oko svega.
Nedugo posle tragedije, odlukom najviših državnih organa Srbije, zatvoren je jedan od najvećih ugljenokopa u našoj zemlji. Posle više od stotinu godina postojanja i rada stavljen je katanac na jedan od najrentabilnijih srpskih rudnika, koji je osnovan 1883. godine. Posle nesreće 17. novembra i pogibije elitne brigade rudara prestala je eksploatacija najkvalitetnijeg i visokokaloričnog mrkog uglja, čije rezerve pod zemljom prema svim procenama dostižu između šest i deset miliona tona.
Šest godina ranije poginulo 36 rudara
Šest godina pre ove katastrofe, u eksploziji metana u jami “Morava”, 3. juna 1983, poginulo je 36 rudara i sa njima skoro celo rukovodstvo rudnika – direktori i inženjeri, koji su boravili u jami u sklopu poslednje kontrole novog sistema za moderniji i efikasniji iskop uglja. Tragedija nije zaustavila jedan od najvećih srpskih ugljenokopa u razvoju.
Blic
