Region Danas
Otac Saše i Dejana Matića, Zoran, govorio je o svojim sinovima, prvi put za medije.
Zorana su mediji pronašli u rodnoj kući u Drvaru.
– Prelepo, oni su imali ovde puno drugara… Mi, recimo kada je raspast i kada dolazimo tu, pa po dvadesetoro dece ih čeka. To je doživljaj bio, svi su ih voleli, pa i danas ih vole, oni su normalni ljudi, oni su odgojeni, tako da, što se kaže vaspitanje ide iz kuće, ja mislim da se to vidi – kaže tata Zoran, a na pitanje kakvi su bili kao deca odgovara:
– Predivni su bili. Bili su poslušni. Ja sam bio malo strožiji, ali slušali su, nema šta.
– Pa odmah, čim su malo odrasli, počeli da pričaju, samo radio, daj muziku, pusti muziku i to je bilo to. Saša je malo više prednjačio, ali Dejan ništa ne zaostaje za njim i glasovno, i… Samo što je Saša popularniji, prvi je počeo. Najžalije mi je što Dejan nije završio fakultet, osam ispita mu je ostalo i to nikako sebi ne mogu da oprostim – kaže gospodin Zoran Matić u emisiji “Metar moga sela”, a na pitanje kada kaže da je bio strožiji da li je to značilo da škola mora da se završili, odgovara:
– To je u redu, imalu su svoje obaveze, a strog sam bio zato da bih ih sačuvao. Moralo se znati, kad neko kaže da se to ne sme, onda se to ne sme, da se zna zašto se ne sme, jer nije prevelika ljubav kad deci pustiš da se popnu na glavu i da rade šta hoće. Zato su i odgojeni tako, ali kada su odrasli meni Saša kaže: “Ćale, sve si bio u pravu“, a dok su bili mali, nije im bilo baš pravo.
U kući Matića je, kako ističe tata Zoran, uvek bila muzika i pesma.
– To je bilo društvo tu i od malena je Saša počeo, koliko je imao, tri godine, malu rusku harmoniku, mama mu je kupila i krenuo je sam. I posle, kada smo otišli u Beograd, onda je upisao muzičku školu i onda je već to krenulo svojim tokom, kako treba – kaže Zoran, a onda se dotakao priče njegovih sinova da im je prelazak iz Drvara u Beograd bio veoma težak.
– Jeste, teško im je palo. Kada smo prešli u Beograd, ja sam 12 puta godišnje sa njima dolazio u Drvar. A evo sad, ove godine, šesti put sam došao. Trudio sam se da im pružim sve u životu i stvarno nikad im ništa nije falilo – kaže tata Zoran.
U jednom trenutku, posle školskih dana na red su došle i svirke, a onda i estrada, Zoran kaže da nije imao strah.
– Saša počeo je da peva po klubovima u Beogradu i već je bio afirmisan i nema ko nije sa estrade došao da ga sluša. Ko god ga je čuo, on je reko: “Vrh”.
O tome šta mu je najteže palo tokom njihovog odrastanja Zoran je bio veoma iskren te nam je rekao:
– Pa da vam kažem, ja sam najsrećniji čovek iz razloga što sam nih odgajio tako. Ja sam rekao, ja bih bio jako nesrećan kada bih znao da imate kompleks zato što ne vidite. Ima i gorih stvari. Tako da su oni tako odgojeni da žive normalnim životom, što je najbitnije”, rekao je otac popularne braće.
KAKO SU IZGUBILI VID?
– Supruga i ja smo sve pokušali što je moglo da se pokuša. Išli smo i u Nemačku, išli smo i u Rim. Profesor, koji je bio naš čovek, u Roterdamu je bio šef oftalmološke klinike, hteo sam da idem i tamo i onda mi je rekao da će doći u Herceg Novi, tamo smo se našli i on mi je jednostano i pravu istinu rekao: “Njima je upropašćen vid, predozirani su kiseonikom. Oni su otrovani”. “Sreća da nije”, kaže: “Mogao je i mozak da im ošteti“. Sreća u nesreći je da su ostali bez vida, a rekao je da nema leka za sada, da to ne postoji u svetu. Kaže: “Ja sam u toku, ako ikada išta bude, ja ću vas zvati i reći”. Njima je upropašćen vid.
Prvih šest meseci Dejan i Saša su proveli u Zagrebu, na intenzivnoj nezi.
– Oni su bili u Zagrebu šest meseci. I, znate kako, intezivna nega i one sestre, “ajde idemo da pijemo kafu, pusti nek ima kiseonika, nema veze”. Koliko god im pomaže kad im treba, pet puta im više odmaže kad ima viška. E, to je tragedija. I odgovornost i sve to… – kaže Zoran, tata popularnih pevača i nastavlja:
– A kad smo ih iz Zagreba doneli, kad smo dobili otpusne liste, pisalo je beo, bez osobenosti, da su zdravi, pravi, ništa im ne fali. Kad smo došli kući, ja vidim da po zvuku reaguju, kažem supruzi: “Nešto nije u redu”, kaže: “Ma daj”, kao: “Mali su još”. Međutim, posle mesec dana odemo u Zagreb i čim smo ušli na vrata, te dve doktorke, starija i mlađa: “Jao šta ste uradili deci, vaša deca ne vide?”, reko: “Ja sam došao to vas da pitam”. Bio sam beogradski osiguranik, kada smo sutradan došli u Beograd na Instistut za majku i dete, profesor Jovićević nas je primio i on je rekao: “Idioti, šta su uradili”.
Bonus video:
(Espreso/Blic/Kurir/prenela.B.S.)
