Region Danas
Muzičar, voditelj i preduzetnik Žika Jakšić za 60 godina, kako sam kaže je prošao mnogo toga, a njegov život bio je posut ružama isto koliko i trnjem.
– Vreme je novac gde ljudi ne znaju da ga protumače pa misle da je to vezano sa materijalnim dobitkom, nego koliko je vreme vredno i koliko je važno da se ne troši uzalud. I još jednu stvar sam shvatio, da sada recimo sa 60 godina, bez obzira što je meni moj peščani sat, jako puno vremena je iza mene, a jako malo vremena koje mi ostaje do moje, da kažem, smrti, je’ l tako, jer svi ćemo doći do tog dana, e, to drugo vreme koje je meni preostalo, ja sam nakon svega naučio i počeo da učim kako da ga cenim i kako da ga trošim. U tom smislu, bez obzira što sam sebi obezbedio, neko bi rekao možda i komforan život, postao sam čak i gospodar svog vremena – kaže Žika koji ističe da spava dok se ne naspava, da je rasporedio svoje vreme kada radi onako kako to njemu odgovara.
– I u tom smislu, slobodno mogu reći da sam, hajde da kažem, gospodar postao svog života. Međutim, neko bi rekao, možda sam i nešto stvorio, da kažem, i u materijalnom smislu, ne neka velika bogatstva, ali dovoljno da onako malo spokojnije vodim svoj život. Tako da, preostalo moje vreme želim da trošim na pametan način i u tom smislu čak i imam velike planove, ne da bih zaradio neki novac, nego tek imam osećaj da ću, ako mi Bog podari možda pet, deset godina, petnaest, biću prezahvalan, da ću možda zarad mene i po mereno mojim sistemima vrednosti, stvoriti mnogo više nego što sam to uradio za ovih proteklih, hajde, reći ću 40 godina, jer onih prvih 20 ne računam nešto u ozbiljan život – kaže Žika napominjući da se mnogi ljudi kada dođu u neke godine, okrenu se i „tek se onda probude i shvate da su proćerdali svoj život“.
Žika je svoje planove izneo na samom početku, a onda je počeo priču o svom detinjstvu koje je proveo u Aleksandrovcu zajedno sa svojim roditeljima i mlađim bratom koji je kako kaže “jedan roker, ozbiljan i jedan divan, ajde, sad mogu reći, ne kao brat, nego kao čovek, kao ljudina”.
U rodnom gradu Žika je kaže imao slobodu, a bio je odličan đak, vukovac.
– Nas je bilo u toj generaciji, ne znam već koliko, velika je škola, “Aca Aleksić”. Bio sam Titov pionir, još se sećam te zakletve. Onako, nekad mi, možda neću celu da je kažem, ali danas kad postajem pionir dajem svečano obećanje da ću biti dobar i veran drug, da ću poštovati roditelje i starije… I nije ni bitno, ali ove dve stvari su jako važne kad prenesemo na ovo vreme – kaže između ostalog Žika i dodaje:
– Ali te reči, da ću biti dobar i veran drug i da ću poštovati roditelje i starije i kad prenesemo to sad na ovo vreme, nekako je malo i tužno. Malo smo se, da kažemo, svet napreduje u tehničkom, tehnološkom smislu, ali usput i ljudi, ti trendovi, da kažem, vi ste psiholog pa onda dobro znate, psihijatar, kako se menjaju ta unutrašnja svest ljudi, i ako pričamo o moralu i etici, i to se onako malo grize, grize taj zub vremena i onda mi je onako malo tužno i pitam se gde se izgubilo to drugarstvo, gde se to izgubilo da ću biti veran, da ću biti iskren, pošten, gde, da li se to malo gubi kod, ne samo kod novih, nego i kod nas, stare generacije, polako i mi posustajemo.
Žikina mama je bila učiteljica, ona je najviše vodila računa o njemu i bratu, ali Žika pominje i oca koji je takođe imao veoma važnu ulogu.
– Bez ikakvog dubljeg razmišljanja, prvo moja majka, koja je po prirodi, ona je bila učiteljica, mislim, svako će za svoju majku reći da je divna žena, moja majka je zaista bila jedna divna žena, ali i moj otac Dušan koji je takođe bio, da kažem, ispravan čovek. Nikad nisam doživeo neku agresiju mog oca prema majci. Ja nikad nisam doživeo da se on nešto dere na nju, pazite, to je jedna harmonija koja je između njih vladala, gde sad ja sa ove distance znam koliko je ona njega poštovala, a koliko je on onako, što se kaže, bio nežan i prema njoj, a i prema nama. Što se tiče vaspitanja, majka je više provodila vremena s nama. Otac je kasnije radio u fabrici kao tehnolog i često je bio i na nekim putovanjima – kaže Žika.
Žika je kao mlad bio uvek raspoložen za druženje, sve ga je interesovalo i kako kaže “Bog mi je dao neke talente koje sam ja tokom svog života razvijao”.
– Ljubav prema muzici je prirodno došla – kaže Žika koji je sam počeo da uči da svira gitaru.
Voleo je muziku baš kao i njegov brat i voleli su rokenrol.
– Kad sam ja već naučio neke akorde, naučio do desetak pesama, i onda sad ja iznesem gitaru, a imam 12-13 godina, i sednemo negde u društvo gde su muškarci, devojčice, već je to 13-14 godina kad rade hormoni, kad već mi se kao zaljubljujemo, pa znate šta znači uzeti gitaru i sviraš i pevaš… – kaže Žika, a na pitanje kada se dogodilo prvo zaljubljivanje Žika iskreno odgovara:
– Ne bih nabrajao imena, ali to je već bio šesti razred, to je ozbiljno bilo. Ja sam tad, tu nešto ovako neko slovo tetovirao, pa sam se onda zaljubio posle u jednu drugu, to je sedmi razred bio… – kaže Žika, a na pitanje profesorke kako je ispravljao to slovo odgovara:
– Pa ne, to je sad negde zaraslo, to negde ima, kad bih ja zagledao, nije to bilo da uzmem da se sečem, ali je bilo ovako guljenje kože.
Drugi put se zaljubio u sedmom razredu.
– Igrao sam dobro i stonih tenis, pa fudbal, sport mi je išao jako dobro, e onda sam se zaljubio, sedmi razred je sedmi razred, da se razumemo, ja to pamtim i dan danas. Pamtim te, sad ću reći, ali da me ljudi pogrešno ne shvate, znate, jedno je ono zaljubljenost pa na daljinu, pa pišeš poruke, pa nešto, pa onda ide druga faza, držanje za ruke, pa ima taj prvi poljubac. Pa ima ono što se kaže i prvi put negde, kad onako se zagrlimo… – kaže Žika: “A da li misliš da je poljubac susret najlepši na svetu, da li to misliš i danas?”, na šta Žika odgovara:
– I dan-danas mislim. Onako sad kad saberem sve unazad moje ljubavi, moje neke veze, nije ih bilo puno, mislim, to su dva braka i pored toga nekih 5-6 ozbiljnih veza koje su dugo trajale, kad sad to vratimo unazad, shvatam da je taj poljubac on ustvari onako prva proba, jer on ne radi uvek. Prosto, tu se nešto desi, neka hemijica, šta god da je. I dalje mislim da je poljubac vrlo intimna stvar koja mnogo govori o nekom budućem, da kažem toj, telesnoj vezi.
Žika je završio srednju školu, dve godine u Aleksandrovcu, a onda dve godine u srednjoj pedagoškoj u Kruševcu.
– To je treća i četvrta, uslovno rečeno, srednje, i onda je bio nastavak viša škola koja je pri istoj školi viša pedagoška. Dakle, te dve godine srednje ja sam, recimo, završio i po struci sam u to vreme bio kao njegovateljica u smislu da sam negde možda mogao da radim u obdaništu, a već one dve, pedagoška srednja, to je dobio si, verovatno, tad je bio kao učitelj ili učiteljica ili šta – kaže Žika.
Pošto je bio veoma dobar đak imao je i veću slobodu. Prvu gitaru je sam napravio, a prvu pravu gitaru je dobio, a već je imao rokenrol bend. Kasnije je žika upisao i DIF.
– Meni je psihologija bila ljubav neostvarena. Psihologija povezana sa filozofijom. Pošto sam još kao srednjoškolac onako, imao sam neki taj dar, ja sam voleo da filozofiram i dan-danas evo primećujete stalno navlačim na neku priču koja ima malo veću dubinu nego obični razgovori što se vode. E sad, pošto sam ja u srednjoj školi iz roka, negde sa 15 i po godina igrom slučaja jedan bas gitarista koji je bio u tom lokalnom bendu starijih ljudi, znači ja sam imao tad negde 16 godina, on se preselio za Kraljevo, lokalni bend je ostao bez bas gitariste i pozivaju mene. Bukvalno su me pokupili sa flipera, Sašo, ajde ideš ti s nama, večeras sviramo ispraćaj u vojsku. I onda sam ja četiri dana zaredom svirao ispraćaj u vojsku – kaže Žika kom je pravo ime Saša.
– Ja nisam znao tada narodnu muziku da sviram, ali sam onako znao te akorde i meni, sećam se Ljuba kaže, mislim prosto i ne znam to, u to vreme to nisam ni slušao ni u Aleksandrovcu niko od 16 godina nije slušao narodnu muziku, on kaže: “Ej, znaš akorde gledaj u mene”, pošto sam ja i gitaru znao malo da sviram: “Snaćićeš se ti, ne sekiraj se ti ništa”, reko: “Čekaj, ali ja sutra idem u školu”, to je bilo četvrtak uveče, kaže: “Ma pričao sam sa tvojim Duškom i sve smo mi završili, ne moraš sutra u školu, idemo mi na ispraćaj u vojsku”. Uglavnom, ja sam četiri dana svirao, ja sam tu upao kao šegrt, praktično. I negde oko četiri sata smo mi to završili. Sećam se, normalno, ja sam dobio zadatak da spakujem kablove, instrumente i tako dalje, oni su sedeli tamo, delili su taj novac. Meni to uopšte nije bilo bitno, ma kakvi… Uglavnom, kad se sve završilo, oni su me rekli: “Sutra se vidimo, dolazimo po tebe popodne u četiri”. Odem lepo kući, brat spava, spavali smo u jednoj sobi, majka i otac u drugoj, i tamo je dnevna soba, stan neki koji su oni dobili od preduzeća, 56 kvadrata, stanu u Aleksandrovcu, u jednoj zgradi, i ja dođem kući, fino, i izvadim one pare i ja počnem da brojim. U jednom trenutku, to je bilo 104 nečega, 104 hiljade, 104 nečega, meni je to izgledalo jako puno para, i zaista je bilo puno para, za mene, kao momka od 16 godina – priča Žika i objašnjava kako se se i otac i majka probudili kada je došao, ali i kako su bili u čudu zbog novca koji je zaradio.
– Reko: “Majka, ovi mi dali bre mnogo para”. I ja njima dam te pare. Otac sutra zove tog Ljubu i počinje razgovor tako što kaže: “Ljubo, znaš, Saša je juče svirao s vama, vi ste mu dali novac, a ja sam zvao, hteo sam da provedim, je’ l ste vi sigurni?”, on kaže: “Pa on je, šegrt on je počeo, on nije dobio ceo tal. On je dobio malo, ali morate da razumete, dobio je manje, zato što on to još nije…” – kaže Žika, na šta se nadovezala voditeljka: “Pojam novca je uvek malo i mnogo relativan”, a Žika odgovara:
– Upravo to hoću da kažem. Dakle, to je bila moja prva svirka. Ja sam onda izračunao da mogu da igram flipere jedno dva meseca, sa tim parama. I sutra sam otišao na drugi nastup, na treći nastup, četvrti, i tako sam ja počeo da sviram narodnu muziku – kaže Žika koji je kako ističe bratu morao da “plaća porez na šund jer se odrekao rokenrola”.
– Davao sam bratu 10 posto, on je rekao: “Ti si izneverio rokenrol, ti sad mora da plaćaš meni porez na šund”, jer se moj brat nikad nije odrekao rokenrola – kaže Žika i dodaje:
– Ja i dan-danas jako volim svog brata. I dan-danas je zaposlen u jednoj mojoj drugoj firmi i on već godinama prima platu, a ne radi ništa. Dakle, ja i dan-danas plaćam taj porez što sam izneverio rokenrol.
Posle toga Žika je došao u Beograd da upiše psihologiju, ali nije imao dovoljno bodova “i onda sam pročačkao po tim fakultetima i bilo mi najjednostavije DIF, jer mi je sport isto išao jako dobro. I onda sam spremio prijemni, otišao na fakultet, predao dokumentaciju, imao sam uslov što se tiče tih proseka i ja sam to lepo ispolagao i upisao Fakultet za fizičku kulturu. Počeo sam i otišao u vojsku jer je tada bilo ko upiše fakultet, onda ima skaćeni vojni rok za tri meseca”.
Kurir / Preneo: Lazar Stanušić / Blic
Pogledajte zanimljiv snimak o Žiki
External video from AdriaMediaTV
