Region Danas
Živi sa dve sestre i ocem u stanu od 30 kvadrata, od čega 5 otpada na terasu. Stan je na petom spratu, a i Viktorova sestra Andreja (16) ima problema sa urođenim deformitetom nogu.
Dok priča Viktor stiska kapke jako, da zaustavi suze.
“Na času fizičkog me je gurnuo toliko jako da sam pao i polomio ruku. Drugi drugari, kaže sa malom pauzom, to jest nisu drugari, oni me ismejavaju zbog nogu”, priča plačmim glasom. “I kažu da treba da kupim nogu, da treba da kupim nogu na kiosku”.
“Pričao mi je šta je preživljavao i doživljavao od drugova, da li je to namerno ili nesvesno, šta su mu pričali… On je svestan svega, nije mali. Nije kriv, krivo mu je. I sada mu je krivo što su ga ismejavali”, priča otac.
Viktor kaže da mu je teško samo zbog škole, što mora da se penje gore-dole.
“Prvo moramo da se spremimo, pošto ja ne mogu zbog obručeva na nozi ne mogu da navučem neke pantalone. Ili kad mi otekne noga pa ne mogu da obujem patiku. Meni treba vreme da se obučem, da se sredim za školu. Posle mi treba vreme da siđem, nekih 20-ak minuta”.
Nedavno su Viktor i Andreja s porodicom bili u Rusiji zbog operacija, iako im je sam put u oba pravca predstavljao ogromnu muku i napor, posebno jer traje znatno duže zbog rata.
“Operacije znače Andreji pre svega zbog produžavanja potkolenice i da je manje boli desna noga, a veoma smo optimistični da ćemo trajno rešiti i Viktorov problem” – objašnjava Goran, koji je uz pomoć dobrih ljudi i Grada Niša obezbedio novac za višemesečni boravak u Rusiji.
Da muka bude veća, sa dve sestre i ocem živi u skučenom stanu na petom spratu zgrade bez lifta.
Humanitarna organizacija Srbi za Srbe angažovala se da Stevanovićima obezbedi adekvatan dom.
Mala kuća sa dvorištem i mnogo životinja
Andreja kaže da bi volela da živi u kući.
“Može i mala, ali da ima dvorište i puno životinja, paunove, golubove, zečeve”, priča ona dok joj plava tigrica stoji na ramenu.
Bez računara i drugih neophodnih sredstava za praćenje nastave, Viktor često zaostaje za svojim vršnjacima, što dodatno utiče na njegovo samopouzdanje.
“Nastavnik traži bar telefon, a ja nemam ni to“
“Nemamo računar, a sada kada imam informatiku, nastavnik mi traži da bar imam telefon na kome mogu nešto da uradim, ali, nažalost, nemam ni telefon” – tužnim glasom objašnjava Viktor, ističući kako ga nedostatak osnovnih sredstava za učenje čini lakom metom za zadirkivanje.
Deca obožavaju svog oca i to se vidi iz svake njihove reči. On, opet, kaže da mu je najvažnije da oni budu srećni i da mu je najbitnije da im obezbedi hranu i lekove, za ostalo, ako se nađe.
Srbija Danas/Srbi za Srbe
