Region Danas
Penzioner je kobnog dana, 1. novembra nekoliko minuta pre podne sedeo je na klupi ispod betonske konstrukcije i bezbrižno čekao autobus za Kać kako bi otišao da poseti ćerku i njenu porodicu. Sedeo je na sredini nadstrešnice kada je, iza za sada nepoznatog razloga, pala konstrukcija na putnike koji su čekali prevoz. U nesreći stradalo je 14 žrtava.
Na Mesnom groblju u Bukovcu u pratnji neutešne dece i bivše supruge ispraćen je na večni počinak. Uplakani i u crnini primali su saučešće od prijatelja, poznanika i rođaka koji su došli da ga isprate kako dolikuje. Iz mase se mogao čuti plač, jecaji i poneki komentar da im je žao što je na ovakav način nastradao.
– Bio je bolestan, spremali smo se da bi mogao od te bolesti umreti, a ne ovako. Iznenada, koliko god da se čovek priprema za tako nešto, uvek zanemi kada dođu loše vesti – moglo se čuti od okupljenih meštana Bukovca.
Nije dočekao da se izleči od podmukle bolesti od koje se lečio, kao ni osmo unuče koje uskoro treba da mu se rodi. On je, prema rečima okupljenih, ceo radni vek proveo u novosadskoj fabrici, dok je svoje penzionerske dane provodio u druženju sa porodicom i prijateljima.
Njegov sin je juče sa suzama u očima opisao kako je saznao za tragediju na stanici u Novom Sadu. Bio je u autobusu kada mu je javljeno da će ga čekati patrola na sledećoj stanici kako bi mu saopštili vest da je ostao bez oca.
– Sedeo je na klupi, čitao je novine i čekao autobus. Tata je sedeo na sredini te nadstrešnice i odjednom je sve palo. Tone betona su pale na njega – rekao je.
Naš neutešni sagovornik potom je objasnio horor film u kome se našao, kada je išao u Institut za sudsku medicinu u Novom Sadu kako bi identifikovao oca.
– Verujte, to što sam tamo video, to ne može da se opiše, objasni… Sve porodice stradalih došle su u subotu u isto vreme da prepoznaju najmlijije. Idem hodnikom, a ne znam šta me drži da hodam. To je neka jeza, ne znam, taj neki osećaj. Ne znaš šta ćeš zateći. Moj tata je bio u sobi broj pet, a dok sam išao hodnikom ka toj prostoriji krajičkom oka video sam u sobi broj tri – telo deteta. Bože, koja tuga. To što sam video, to je… – rekao nam je potresnim glasom Bojan dok briše suze.
– Od njih ništa nije ostalo, ništa! Tatu sam prepoznao po satu, to je jedino što sam mogao da identifikujem. Video sam mu glavu, to je on, video sam ga leži pokriven.
Srbija Danas/Kurir
