Region Danas
Ima je u pozorištu, na televiziji i filmu. Pored toga, piše knjige, prevodi ih, peva; snimila je nekoliko CD-ova… Doktorirala je. Zahvaljujući svom pozivu proputovala je ceo svet. Kaže da se često oseća kao da je živela tako zgusnuto da je to nekad bilo teško gledati, a kamoli – izdržati. Priznaje da je fatalistkinja i ekstremistkinja, ali sve to što je prošla u životu – mnogo je
Rođena sam u Beogradu. Detinjstvo sam provela u Podgorici, tačnije Titogradu. Bila sam ćutljivo dete u najranijem detinjstvu. Maltretirali su me stariji rođaci kojima sam bila poveravana na čuvanje.
Moji roditelji su mnogo radili. Oboje su bili lekari, pedijatri. Moja majka je iz Skadarlije došla u Crnu Goru. I deda je bio rođen u Beogradu, baš u Skadarliji. Moj pradeda Miloš Mandić se oženio Marijom, Dalmatinkom, i došli su iz Like u Beograd. Deda Bata Mandić bio je pola veka majstor svetla u Narodnom pozorištu. Do kraja života deklarisali su se kao Ličani. Moji Mandići su bliski rođaci s Teslinom majkom Georginom, to jest Đukom. Baka Persida Petrović bila je modistkinja, pravila je šešire. Moja majka Ljiljana trebalo je da studira slikarstvo, bila je izuzetno talentovana za to. Zbog jedne neljubazne lekarke, na maturi Prve muške gimnazije, rešila je da studira medicinu. Uvek je bila dosledna svojim zavetima, pa je posle pedijatrije postala psihoterapeut i bavila se dečjim dušama i mukama odrastanja. Moj otac Trifun je bio gorštak, rođen u brdima, u Lijevoj Rijeci, pešačio je do škole i nazad devet kilometara. Lečio je najteže bolesti kod dece. Bio je najskromniji čovek koga sam srela u životu.
Selidbe
U detinjstvu sam najviše volela šetnje sa ocem. Selili smo se 13 puta i te šetnje su bile najveća konstanta i mir. Viseći most nad rekom Moračom koji se “trese” i neće da padne – dopadale su mi se te vibracije. A onda mi je majka ispričala kako se prethodni most jednog jutra srušio. Često sam tu strahotu zamišljala pred spavanje… Bila sam naizgled vaspitana. Ali mnogo sam psovala – u sebi. Mislila sam kako su odrasli blesavi, jer ne umeju da otkriju koliko sam, u stvari, bezobrazna… Majka je trenirala spartanstvo, tako da me je oblačila kao siroče, do te mere da su se zgražavali. Stalno sam nosila nešto zakrpljeno. Čak je i učiteljica molila moju majku da me lepše oblači. Ja toga, srećom, nisam bila svesna. A pre nego što sam krenula u školu, šišali su me do glave nekoliko puta – jednom zbog vaški, jednom zbog praktičnosti…
Školu nisam volela
Uvek sam bila najcrnja i najmanja. U meni je bilo nešto gamensko, dečačko. Bila sam super đak, ali nisam volela školu. Volela sam svoju učiteljicu, koja je ličila na Sofiju Loren. Shvatila sam da je skoro svejedno učiti za dvojku ili peticu, ali da te svi manje gnjave ako si dobar đak. Jedino sam volela da čitam. Ništa me drugo nije interesovalo. Kasnije je bilo još nekoliko divnih profesora. Divnih ljudi, to mi je bilo važno. Ja sam bila naizgled poslušno i prilagođeno dete. U stvari, nastavila sam da psujem – u sebi.
Buntovnica
Kad se rodio moj brat, maltretirala sam ga, izigravala učiteljicu i na njemu trenirala majčinu strogoću.
Postepeno sam postala buntovna i pričljiva. U četvrtom osnovne sam prebila nekoliko dečaka i bila jako ponosna. Ja sam bila najmanja, a oni su bili mnogo veći od mene. Posle sam shvatila da su oni pustili da ih prebijem, a mogli su da me srede kao mačku. Na kraju sam uvidela kako su to bili dobri dečaci, pa sam se stidela. Još u vrtiću sam počela da recitujem i glumim. U Titogradu su bile čuvene Majske smotre. Dobila sam mnogo nagrada i volela te spektakle i takmičenja recitatora. Dramski studio pri Domu omladine – DODEST i tek osnovani festival FIAT ostali su mi u sećanju. Igrala sam s mnogo starijima od sebe – sa 14 godina i 39 temperaturom.
More zimi
Volela sam more – zimi. Te tišine, to je za mene bila posebna svetost. Planine su me vezivale za samoću, za vreme bez roditelja, i zato mi nisu bile toliko drage. Živelo se mnogo sporije, mirnije, urednije. Tada me je to nerviralo, čeznula sam da (kako kaže Andrić) “vidim sjaj i čujem glas velikih gradova”. Kad bih za raspuste dolazila u Beograd, svako veče bih išla u pozorište. Pozorište je za mene zaista bilo prozor u svet, prostor fantazije i slobode.
Povratak u Beograd
Pošto nisam volela školu, požurila sam na prijemni na FDU u Beograd. Gimnaziju u Podgorici završila sam vanredno. Prvo upisala treću godinu studija, pa maturirala.
Prva godina studija bila mi je tegobna. Najviše zbog profesora Bajčetića. On je mislio da sam lenja. Držao se stereotipa, ne znam šta mu je bilo. A ja sam bila kočoperna, buntovna. Kasnije se sve složilo. Moj profesor je postepeno postao moj veliki oslonac, zavolela sam i njegovu Bobu, bila do kraja s njima. Volela sam s njim noćne, tj. jutarnje razgovore oko dva sata ujutro. On je bio veliki znalac. Knjige koje postepeno izlaze iz štampe čine da on ne živi samo u uspomenama, već nam na neki način “dolazi i izranja” nešto njegovo, a novo. Neobično od njega, koji je “tamo”. A sećam se koliko smo čekali njegove knjige, koliko smo ga zapitkivali – kad će, kad će… Mnogo mi nedostaje. Ljudi su govorili kako je strog. Ja mislim da je bio samo iskren.
Prve uloge
Prva moja uloga u profesionalnom pozorištu bila je “Uspavana lepotica” u “Bošku Buhi”. U “Buhi” sam mnogo radila s Milanom Karadžićem. U Buhi sam odigrala niz uloga, najdraže su mi Mala Razbojnica iz “Snežne kraljice” i Mogli iz “Knjige o džungli”. Mogli s Jagošem Markovićem je označio kraj mog rada u “Buhi”. Prelazim u Narodno pozorište. U Narodnom igram u “Velikoj drami”, “Opasnim vezama”, “Bergmanovoj sonati”, “Vitaminima”, “Idiotu”, “Antigoni”, “Našim sinovima”, “Zlim dusima”, “Iranskoj konferenciji”. U Narodnom mi je najdraža Hromka ili Marija Lebjatkina iz “Zlih duha” Dostojevskog, predstavi u režiji Tanje Mandić koja se već više od decenije igra za kartu više. S Tanjom, s kojom najviše volim da radim, radila sam i Bergmana, a dve najdraže uloge u mladosti su mi, ipak, Sonječka Holidej Marine Cvetajeve, s kojom sam, u vreme embarga, proputovala svet i dobila brojne nagrade, kao i Nabokovljeva Lolita, koju sam s Tanjom radila u Bitef teatru. Sada je to Olga Kniper Čehova, koju igram u Madlenijanumu – priča o životu slavnog pisca Antona Pavloviča Čehova u režiji glumca Nebojše Dugalića.
Televizija
Na televiziji sam igrala u serijama: “Snohvatica”, “Mješoviti brak”, “Selo gori, a baba se češlja”, “Moj rođak sa sela”, “Crveni mesec”, “Kolo sreće”… U TV filmu “Mina” igrala sam Minu Karadžić. Minu sam kasnije, kao monodramu, igrala na ruskom i nemačkom. Radila sam i u pozorištima i na filmu u Sankt Peterburgu, Moskvi i Parizu. Gostovala sam u Rusiji, Ukrajini, na Severnom polarnom krugu, Gruziji, Jermeniji, Švedskoj, Italiji, Grčkoj, Francuskoj… Prva uloga na televiziji bio je “Nušićev svet” s Perom Kraljem i Goricom Popović. S Perom Kraljem sam snimala i seriju “Kolibaš”, koju je režirao Marko Marinković, reditelj i serije “Moj rođak sa sela”. U oktobru počinje emitovanje serije “Ringišpil”, po romanu Jelene Bačić Alimpić, koju je napisala moja draga Ličanka Nataša Drakulić, a režirao je Miloš Kodemo. Znala sam da je odličan snimatelj. Sada sam ga upoznala kao pronicljivog reditelja, koji ima fantastičan osećaj za meru, za istinu pred kamerom, ali i oko za celinu koju glumac ne može da sagleda baveći se svojom linijom i svojim likom. Ipak, drhtim kako je ispalo.
Muzika
Snimila sam nekoliko muzičkih CD-ova na francuskom i ruskom jeziku, a na srpskom sam pevala kompozicije Radeta Radivojevića. Prevodila sam romane s ruskog i komade s francuskog. Moja dramatizacija romana “Cinici” izvodila se u Zvezdara teatru kao “Višnje u čokoladi”. Igrala sam Olgu Petrovu. Obožavala sam taj lik.
U pozorištu KPGT igrala sam u rimejku predstave “Buba u uhu”, kao i Gavrila Principa u mjuziklu “Tajna Crne ruke”.
Dobitnica sam više nagrada – i ovde i u inostranstvu… od nagrade “Mata Milošević” za najboljeg studenta glume, dva Zlatna viteza, tri nagrade u Poljskoj, u Vroclavu na festivalu WROSTJA, prve nagrade na festivalu Zvajzne u Rigi, u Letoniji, Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice (2015), nagrade “Kapetan Miša Atanastasijević” za doprinos širenju srpske kulture u svetu (2017), do Zlatnog beočuga (2018), Vukove nagradu za 2020. godinu… Mnogo je toga, mnogo je bilo, mnogo je propalo, nestalo, mnogo toga zaboravljam. Baš zbog zaborava sam napisala i dve knjige proze: jednu da sačuvam od zaborava svoje pute – “Registar kreveta, čežnji i opomena”, a drugu – da zaboravim bol – “Nisam ovako zamišljala život”. Drugu knjigu sam pisala o svojoj povredi u udesu koji sam doživela i u kome mi je teško povređena desna ruka. Imala sam pauzu u poslu, traumu u životu.
Rada Đuričin
Tada me je Rada Đuričin pozvala da igram Silviju Plat u predstavi “Trun u oku”. Predstavu smo odigrale mnogo puta, na mnogo mesta u Srbiji i u svetu. To je bio početak mog rada i prijateljstva s Radom. Potom je došla predstava “Čovek čoveku”, sa kojom smo takođe mnogo gostovale. Naša treća predstava je “Mala crna haljina”, omaž Koko Šanel, tekst koji sam napisala i producirala. Rada i ja smo predstavu igrale u Domu Jevrema Grujića skoro stotinu puta. Predstava se više ne igra, ali moja knjiga “Picolo vestito nero”, sa ovim dramskim tekstom na pet jezika (italijanski, francuski, ruski, engleski i kineski), izašla je u Italiji prošle godine i nedavno bila prikazana na sajmu knjiga u Torinu.
Priredila sam više dramskih tekstova – “Poetski kabare Ivo Andrić”, u kom igram sa Aleksandrom Srećkovićem Kuburom i kompozitorom Radetom Radivojevićem, “Esperando al Che” je sećanje o Čeu Gevari, igram Aleidu Marć, njegovu suprugu – s tim performansom gostovala sam na Kubi i u Mongoliji. Pre dve godine priredila sam “Vodič kroz sprski mentalitet”, kabare s našim pesmama i odabranim tekstovima Mome Kapora, u kom igraju Tašana Đorđević i Steva Piale.
Poslednji san Pupina
Pred koronu, imali smo premijeru u Domu Jevrema Grujića, na tekst Jelene Kajgo “Dve žene i jedan rat”, u režiji Aleka Conića. Marija Bergam i ja igramo heroine Velikog rata. Ja igram Amerikanku Mejbel Grujić, snahu Jevrema Grujića, a Marija Jelenu Lozanić. U septembru smo pozvane na pozorišni festival u Kirgiziji. Mnogo se radujem tome.
A “Pupin – poslednji san” moj je najnoviji poduhvat. U Muzeju nauke i tehnike, Dušan Matejić kao Pupin i ja, kao Pupinova majka Pijada, igramo mogući susret majke i sina, poslednju noć velikog Pupina. Dok smo probali “Pupina” s rediteljem Milošem Pavlovićem, direktorka Muzeja grada Beograda Jelena Medaković pozvala me je da igram predstavu “Na kafi kod kneginje Ljubice”, autora Nataše Popovske. Za godinu dana odigrala sam ovu predstavu 50 puta. S predstavama u muzejima – prvo u Domu Jevrema Grujića, a potom u Muzeju nauke i tehnike, kao i u Konaku kneginje Ljubice, došla sam na ideju i prošle godine osnovala sam festival Muzetea, festival muzejskog teatra. Ove godine na Muzeteu dolaze nam predstave iz Italije, Španije, Rusije, Gruzije. I naravno, naše, domaće! Divna je ta sinergija muzeja i teatra!
Moj doktorat
Gostovala sam i nastupala u inostranstvu – i za naše ljude u rasejanju, i za strance. S našom publikom delila sam jedne teme, a sa strancima druge. Murmansk, Severni polarni krug, festival Polarna zvezda, Ukrajina, Kijev, Suzirja, Moskva, Tjuz, Hanover, Minhen, Gastajg, Jermenija, Jerevan, Armono, Lobnja, Festival ruske klasike, Zlatni vitez, Pariz, Kulturni centar, Riga, Letonija, Zvajzne, London, Norveška, Bergen, Oslo, Švedska, Linčeping, Geteborg, Stokholm, Jenčeping, Sankt Peterburg, Poljska, Varšava, Vroclav, Torunj, Austrija, Beč, Salcburg, Braunau, Kanada, Toronto, Montreal, Budimpešta, Tekelijanum, Grčka, Atina, Krf, Vido, Gruzija, Kuba, Havana, Mongolija, Sveta Muza, Temišvar… To su mesta kojih se sećam, u kojima sam boravila svojim glumačkim poslom. Sama, ili sa Sonječkom, heroinom koju sam tumačila na ruskom i srpskom, s mojom Radom Đuričin, govoreći Andrića i druge velikane srpske književnosti. Mnogo doživljaja ostaje za večnost, u meni. Mnoga iskustva, takođe. Ali imala sam potrebu da neka svoja saznanja i iskustva formulišem, sistematizujem, uredim i uopštim, da bih došla do preporuka za sebe i druge – kolege, institucije, svoju domovinu. Moja doktorska teza “Kulturna diplomatija kao činilac promene imidža Srbije u svetu” rezultat je desetogodišnjeg čitanja i istraživanja i 30-godišnje umetničke prakse. Ovo je iz uvoda u monografiju koja nosi naziv “Kulturna diplomatija u službi Srbije”. Ja sam iz prakse ušla u nauku.
Dijaspora
Sarađujem i s našom dijasporom. U rasejanju zaista imamo toliko čarobnih ljudi, toliko bisera, darova nauka i umetnosti. Moramo da negujemo svoje ljude u dijaspori. U januaru sam bila u Njujorku i za svoj celokupni rad dobila nagradu Tesla Spirit Award od Tesline naučne fondacije, koja radi posvećeno već dve decenije.
Kad sad ovo ovako nabrajam, moram priznati da sam se umorila – od sebe. Kao da sam neka dosadna štreberka. Ali ovde nisu doživljaji s putovanja, ludovanja, slavlja, suze, 12 operacija, zaljubljivanja, sreća, razočaranja, uzleti… Prijatelji, smejanje, kukanje, sumnje, radosti… Često se osećam kao da sam živela tako zgusnuto da je to nekad bilo teško gledati, a kamoli meni – izdržati. Ja jesam fatalistkinja i ekstremistkinja, ali – mnogo je. Imam potrebu malo da predahnem i zastanem. Ali život ne da, ne dozvoljava.
O dragim ljudima
Smrt je nešto s čime sam se neposredno suočila poslednjih nekoliko godina. Otišli su stari glumci – Milena i Dragan, divni mladi glumci – Marinko Madžgalj, Glogovac… Otišao je moj profesor Bajčetić. A onda je došla korona. Ostala sam bez tetke, a kasnije i bez roditelja. Odlazak roditelja u kratkom periodu zaista je najveća tuga u mom životu. Kad je otišla moja tetka, završilo se moje detinjstvo. To nekome može da izgleda suludo, nezrelo, u ovim godinama kraj detinjstva, ali zaista je bilo tako. Ja sam razabirala njene stvari, krštenice mog dede, babe, prababe… To je bio stan u koji sam dolazila za vreme raspusta iz Crne Gore, u kome sam provela svoje studentske dane, svoju mladost.. Na kraju, najvrednije tetkino stalo je u jednu kutiju. Kao ona kutija od cipela u kojoj su ostale sve nečije fotografije, koju pominje Momo Kapor. Ili rečenica Marine Cvetajeve koja me rasplače: “Život i smrt u fusnoti.”
Kao velika glupača, mislila sam da će moji roditelji otići u snu. I da je to daleko. Nisam mislila o bolu, o nedostajanju, o suzama, o praznini, o ljudima koji su ih voleli i koji će me stalno podsećati na njih i njihova dela. O znakovima koji dolaze od njih. Njihov odlazak je moja najveća životna tuga.
Brak, razvod i nova ljubav
Sreća je u trenucima, dolazi na mahove, treba je čuvati u depoima srca i duše. Bajka mog braka sa Štefanom, koja je počela i krunisana na nebu, završila se u nekim oblacima nejasnog oblika. Raspolućenost, rastrzanost… Presudile su daljine. Svaki, pa i moj ekstremizam i fatalizam mogu ograničeno da traju, moraju da dobiju meru i uzemljenje. Ipak, razvod je bio u drugom planu u odnosu na smrt mojih roditelja. Plačem. Kad god se rasplačem, mislim na moju majku, koja bi se ljutila na moje suze. Nije se uopšte plašila smrti, negodovala je kad sam ja bila tužna zbog njene bolesti. Kad je odbila terapiju, rekla je: “Živela sam punim životom, kako sam htela! Toliko godina svega, pa dosta je. A tamo, imam druge planove.” Konačno, ona je “videla” Miloša, moju novu ljubav, pre mene. Sad se osmehujem i brišem suze. A mama i tata me gledaju s mog radnog stola.
Kad se osvrnem…
Nedavno sam čula Gabora Matea kako je rekao da žali što je u životu previše radio. Kad sam to čula, pomislila sam da je to trebalo da čujem možda još ranije. Moji roditelji su previše radili, ali takav je bio njihov poziv. U životu treba više uživati! Nije to savet svakome, ali – meni jeste. Igrala sam snažne, jake žene koje su gorele. Neke od njih su i izgorele. Čovek treba da stane, zastane. I treba se radovati, to je savet svima. Ivo Andrić je rekao: “Radujte se! Budite radosni kad god je to moguće, kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. Minut čiste radosti, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti, ostaje u nama zauvek.”
Za kraj
Daleki su mi oni ljudi koji drže do sebe. Mislim da je važno shvatiti koliko smo nevažni. Sebe ne uzimam ozbiljno. Život je onda mnogo lakši i lepši. Onda ima šanse da češće budemo srećni.
Ljubomir Radanov
Pogledajte dodatni snimak
