"Gluma je poput psihoterapije" Danica Radulović o tome zašto se pre glume bavila novinarstvom i o prijateljstvu sa Žarkom Lauševićem

Sve je u životu glumice Danice Radulović išlo ka tome da jednog dana postane ono što zaista želi. Odabir smera organizacija kulturnih aktivnosti u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji otvorio joj je vrata da se još tada oproba u radu pred kamerom, a potom je niz slučajnosti, koje danas možda samo tako deluju, uredio da iz prvog pokušaja upiše glumu.

Da li vam je prijalo snimanje romantične komedije kakva je “Krunska 11”?

– Prvi put imam veću ulogu u romantičnoj komediji, a ovaj žanr je vrlo zahtevan. Treba biti simpatičan, smešan, uverljiv i paziti da se u komičnim situacijama ne pretera. Snimanje ću pamtiti po mnogo smeha i fenomenalnoj atmosferi u kojoj smo stvarali i toplu i ljudsku priču o stanarima jednog ulaza. Uvek pomislim da sam nešto mogla drugačije. I nisam jedina. Većina glumaca sebe tako posmatra. Slušam kritike profesionalnih kritičara, a i prijatelja, porodice. Pohvale primam s radošću, jer svrha našeg rada i jeste da budemo prihvaćeni kod publike. Za ulogu Miline sam bila spokojna jer je rad sa izuzetnom ekipom i partnerom Jovanom Jelisavčićem bio kreativan, inspirativan i pun radosti. Uživali smo u stvaranju likova koji žive u Krunskoj 11.

Volite li više rad na realističnim scenarijima, gde možda možete da primenite svoje iskustvo, kao što je ova serija, pa film “Ruski konzul”?

– Ne mogu da kažem. “Ruski konzul” je veliki i važan film, a uloga Mirjane veliki izazov. Nemam neprijatna iskustva sa snimanja, samo žal što s nekim kolegama nisam mogla da proslavim premijeru, kao što se desilo s filmom “Ruski konzul”, jer smo je dočekali bez našeg Žarka Lauševića.

Kako ste primili vest da je upravo “Ruski konzul” naš kandidat za Oskara?

– Obradovala sam se. Naravno da je izbor za Oskara velika stvar. Nadam se da ću učestvovati u promociji i otputovati u Ameriku, u kojoj nikad nisam bila. Ne mislim da će film dobiti nagradu, ne zato što to ne može, jer je on po svom kvalitetu u rangu sa ostvarenjima koja su u izboru za film van engleskog govornog područja, već zato što je izbor filmova za nagradu uvek politički obojen. Ali svakako se radujem što će američka publika imati priliku da ga vidi.

Jesu li Oskar i Holivud ono o čemu ste nekada maštali?

– Nisam nikad maštala o Holivudu. Vrlo sam realna, a i vezana za porodicu i rodni grad. Dolaskom stranih produkcija imala sam prilike da igram u holivudskim filmovima kod nas i snimanja ni po čemu nisu bila drugačija od naših. Meni su parametri uspeha uvek bili isti. Da budem poštovana i prihvaćena kao dobra glumica u svojoj branši. Mislim da sam to i dostigla.

Stiče se utisak da ste možda i najangažovanija naša glumica u poslednjih nekoliko godina. Čemu pripisujete zaslugu za takav rasplet okolnosti?

– Produkcija serija je velika pa se stekla mogućnost za ostvarenje većeg broja uloga. Kad ostvarite dobru saradnju s ljudima iz nekog projekta, od njih stiže novi poziv. A možda je to i zbog godina u kojima je dijapazon uloga veći. Puno mi je srce što je do toga došlo.

Zašto ste upisali glumu u Novom Sadu, a ne u rodnom Beogradu?

– Potpuno slučajno. Spremajući prijemni kod Bate Miladinovića, upoznala sam profesora Petra Banićevića, koji je došao da nas gleda. U razgovorima sam shvatila da želim da mi on bude profesor. Otišla sam na prijemni i prošla iz prvog pokušaja.

Zanimljiva je priča kako ste upoznali Darka Bajića još u gimnaziji. Da li je to poznanstvo bilo presudno da dobijete kasnije ulogu u “Crnom bombarderu”?

– Darka sam upoznala dok sam imala praksu u srednjoj školi na televiziji. Bila sam na smeru organizacija kulturnih aktivnosti, gde smo stekli široko opšte obrazovanje i mogućnost rada na televiziji, radiju, filmu, pozorištu… Snimao je kultnu emisiju “Rok odeon” i pozvao me da igram u spotu grupe Plavi orkestar za pesmu “U Jevrema slika ta”. Osećala sam se opušteno, sigurno i slobodno na snimanju, pa je to iskustvo bilo presudno da počnem da razmišljam o glumi kao profesiji. Kada sam je upisala, Darko me je pozvao na kasting, pa sam prvu ulogu na televiziji i u filmu dobila kod njega.

A Plavi orkestar?

– S njima sam se i kasnije sretala i družila. Posle mnogo godina smo se sreli kada su se prvi put pojavili kod nas posle rata na koncertu u Areni. Pamtim taj susret kao topao i sentimentalan.

Verujete li da ništa nije slučajno?

– Verujem da se prave stvari dese kad-tad. Većina stvari nije slučajna.

Vrlo brzo je usledila duga pauza. Jeste li pomišljali da nema više ništa od glume?

– Nisam dobila šansu da igram u pozorištu, a u tom periodu se nije mnogo snimalo. Pošto sam bila školovana za rad na televiziji, koja je bila moja prva ljubav, počela sam da idem na audicije za TV stanice koje su se tada otvarale. Imala sam vrlo lep period rada i saradnje sa velikim imenima kao što su Vanja Bulić, Danka Novović i drugi. Pratila sam kulturu, samim tim i pozorište.

Seća li vas se danas publika kao TV novinarke? Da li je bilo lako intervjuisati kolege?

– Kao glumici mi je bilo lakše da dođem do intervjua. S kolegama je uvek bilo lepo i zanimljivo razgovarati jer nam je zajednička ljubav gluma. Uvek se obradujem kad me se neko seti kao TV lica, što se često i sada dešava.

U glumu vas je vratila serija “Miris kiše na Balkanu”. Da li se i to desilo slučajno?

– Dok sam radila na televiziji, igrala sam povremeno u serijama i snimala reklame. Televizije su se gasile i bilo je manje posla, a filmska i serijalna produkcija dobila je više prostora. Tražeći posao, usmerila sam se ponovo na glumu, pa je sve to nekako išlo spontano.

Često se sarađivali s rediteljem Miroslavom Lekićem.

– Prvu saradnju s njim imala sam u seriji “Jagodići”. Usledili su pozivi i za sledeće njegove serije, na moje veliko zadovoljstvo jer je on uspešan reditelj o kom glumci imaju samo reči hvale. Poslednjih godina mi je poverio veće i različite uloge, zbog čega sam neizmerno zahvalna.

Njegova je i serija “Državni službenik”, čija će se četvrta sezona uskoro snimati. Imali ste sreće da budete i prijatelj sa Žarkom Lauševićem, s kojim ste tu sarađivali.

– Žarko je bio ne samo veliki umetnik već i veliki čovek. Pouzdan, senzitivan, pažljiv, iskren, duhovit. U periodu kad sam tražila stan, ponudio mi je svoj, u kom je boravio tokom snimanja i u koji je nameravao da se vrati iz Amerike kad ponovo bude snimao. Stan je bio plaćen, a on me je redovno zvao iz Njujorka da vidi da li je sve u redu, da li mašina za veš radi, da mi kaže gde u kraju imam dobre prodavnice. Imao je odgovornost da se osećam udobno. Ta briga o svim ljudima, a pogotovo o onima koje voli, uvek je bila izražena. Pamtim i uvek citiram njegovu rečenicu: “Život mi je kraći od napred nego otpozadi da bih trošio vreme da pričam ono što ne mislim.” Mnogo mi nedostaje.

Ko je bio najduhovitiji na svim tim snimanjima?

– Većina glumaca je duhovita i dečjeg duha, tako da je na setu uvek mnogo situacija za pamćenje. S obzirom na to da snimanja traju 12 sati i da mnogo vremena provodimo zajedno baveći se dušom i emocijama, stvaraju se dugogodišnja i čvrsta prijateljstva.

Sa “Službenikom” vas spaja i serija “Ubice mog oca”?

– To je ista uloga analitičarke iz DB. Pošto policija i DB sarađuju, i serije su realizovane u istoj produkcijskoj kući, likovi se vezuju.

Da li je vaš slučaj potvrda nepisanog pravila da za prave stvari nikad nije kasno?

– Nikad nije kasno za glumca da igra. To je posao koji nema penziju. Treba biti strpljiv, a kad svoj posao volite, onda nije teško čekati.

Plašite li se prolaznosti i nalazite li baš u glumi prečice za neke životne probleme?

– Bavljenje glumom je za mene vrsta psihoterapije. Ne samo za mene već i za mnoge ljude, što je dokazala psihodrama kao psihološki pravac koji je dao odlične rezultate. Ne znam da li se plašim prolaznosti, ali je sve više primećujem. Jer vreme zaista leti. Zato se trudim da ga ispunim onako kako volim i želim.

Šta je protivteža vašem profesionalnom životu?

– Uvek nađem vremena za život van glume, i kad ga imam malo jer mnogo radim. Ne mogu da zamislim život bez moje porodice i prijatelja i vremena provedenog s njima.