Region Danas
Serija o životu Ive Andrića “Nobelovac” osvojila je srca publike, a njegovog najboljeg prijatelja, pisca i književnika Rodoljuba Čolakovića, odigrao je Vladan Gajović. Glumac Narodnog pozorišta u Beogradu za Kurir evorica uspomene sa snimanja i iz saradnje sa svojim najboljim drugom i kreatorom ove priče Tihomirom Stanićem.
Znate li zašto je baš vama pripala uloga Druga Roćka?
– Nisam znao da će mi dati ovu ulogu. Tika i ja smo nerazdvojni 40 godina i on voli da kaže da smo najbolji prijatelji. Čuo sam da radi seriju “Nobelovac” još kad smo pokrenuli naše pozorište Teatrijum. Dao mi je još tada da čitam neki deo rukopisa. Igrao sam već njegovog najboljeg prijatelja Mileta Jakovljevića u seriji “Ubice mog oca”, pa se i sada to pokazalo kao dobar izbor. Njemu je, kaže, lakše da igra s prijateljem koga voli i privatno, a u tom krugu nema mnogo glumaca. Bez obzira na to koliko si dobar glumac, teško je igrati bliskost s nekim. Igrali smo dosta zajedno. S njim se razumem na pogled. Rodoljub i Andrić su bili veoma bliski, što nisam znao pre snimanja.
Šta vas je najviše iznenadilo iz tog odnosa?
– Bila su to teška vremena. Čolaković mu je pomogao da ne zapadne u probleme. Mnogi pisci su tada bili na crnim listama, videli smo slučaj Zogovića. Sklonio je njegove snimke iz Berlina kad je bio ambasador. Kad sam ih video prvi put, Andrić je bio u istom kadru s Hitlerom, a dobio je i njihova odlikovanja. Pitao sam se kako je uspeo da bude sačuvan i da ponovo ne zaglavi robiju. I danas bi bio problem da imate fotografiju s Hitlerom.
Jeste li imali prilike da upoznate ličnost koju ste oživeli?
– Mi smo tada znali samo za Tita. Sećam ga se s televizije iz vremena kad sam došao u Beograd. Nas dvojica nismo ni nalik. Zovu me ljudi i hvale moju ulogu i tu rečenicu: “Samo polako, r(ij)ešićemo.” Drug Rođa je bio malo strog i opasan, morali su da ga slušaju.
Kakav je Stanić kao reditelj?
– Odličan. Samo sam se plašio da Tihomir reditelj ne uguši Tihomira glumca. On živi Andrića i drago mi je što je ispunio svoj životni san. Kad smo snimali, on me je gledao i ispravljao. Hvala mu na pomoći. Pitao sam ga kada stigne da misli na sebe. Morao je tokom snimanja da razmišlja o kostimu, scenografiji i svemu što kamera vidi. Sećam se da smo snimali na Avali. Trebalo je da se pomene jedan časopis, ali nisu uspeli da nađu original. Stanić je jednim pozivom našao to izdanje u nekoj antikvarnici. Uspeo je do svega da dođe. Snimali smo i u njegovom stranu u Beogradu, kao i u Herceg Novom. Uspeo je sve da stigne.
Da li se sprema za nešto novo?
– Čuo sam da je želja televizije (RTS, op. aut.) da se nakon “Nobelovca” upusti u avanturu s Crnjanskim. Nadam se da se neće, kao ovo, raditi baš osam godina. Da li je već krenulo da se piše, ne znam…
Šta vas čeka?
– Nikad do sada nisam bio zadovoljan, ovo je prvi put u karijeri da sam prezadovoljan nečim što sam uradio. Preko leta sam uradio predstavu u Nikšiću s Ljubom Bandovićem. Dobio sam nagradu u svom rodnom gradu prošle godine i tako je došlo do predloga da i sarađujemo. Radili smo “Heroja nacije” Ivana Lalića, predstavu je režirao Milan Nešković i ispala je dobro. Nisam to očekivao. Zapravo, to su dve stvari kojima sam zadovoljan. Očekujem da publika vidi predstavu u Beogradu i mom Narodnom pozorištu.
Kakve novitete sprema vaše matično pozorište?
– Uskoro punim 65 godina i čeka me odlazak u penziju. Nemam me u podelama, a voleo bih da nastavim da igram i da produžim radni vek jednu godinu. Imam 39 godina straža, nije mi se računala ona kad sam služio vojsku.
