Region Danas
Ovim potresnim rečima počinje svoju bolnu ispovest Olivera Mitrović, majka maturanta Marka Mitrovića (18) iz Malog Orašja kod Smedereva, kog je 4. maja 2023. ubio Uroš Blažić (22) iz Dubone. Marko Mitrović je prva od devet žrtava masovnog ubice, koji je 12. decembra presudom Višeg suda u Smederevu osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 20 godina. Identičnu kaznu dobio je i njegov otac Radiša Blažić, pukovnik Vojske Srbije, koji je ilegalno nabavio oružje kojim je njegov sin počinio zločin.
Blažić ostao dužan odgovore
Olivera Mitrović nam je objasnila da ne postoji, i da nema adekvatne kazne za ovo višestruko ubistvo.
– Moj sin nije dobio jedan metak, nego rafal. Ubica se iživljavao nad tom decom kao da ih mrzi. Ispoljio je mržnju, a nikoga od njih nije ni poznavao. Kazna ubici je premala, nije dovoljna – rekla je Olivera.
Majka prve žrtve Uroša Blažića skupila je snage da govori i o samom sudskom procesu.
– Bilo je veoma teško biti u sudnici. Sedeti, gledati i slušati šta priča ubica. Nijednog trenutka kod njega nisam videla pokajanje, iskrenu empatiju i emociju. Sve to je izostalo. Odbranu je naučio napamet. O motivu i o tome zašto nam je pobio decu nije rekao ni reč. Moramo da živimo s tom misterijom i pitanjem “zašto?” – navela je Olivera.
Bol svakodnevno oseća, a suze krije, kako kaže da deca ne vide, jer ne želi da ih dodatno uzrujava.
– Ne znam kada mi je teže, kad je dan ili noć. Ipak, kada je noć. Verujte, ja ne spavam. Fali mi sve njegovo – kaže drhtavim glasom, pa nastavlja:
– Soba mog deteta ostala je ista kao i tog 4. maja. Ništa nismo dirali. Telefon, novčanik, školska torba koju je spustio kada je došao iz škole, sve je tu, samo mog Marka nema.
Skupila je snage Olivera da se priseti i dana kada je ostala bez najmlađeg deteta, bez mezimčeta Marka.
– Spremio se za školu, poljubio me i zagrlio kao što je uvek i radio. Otišao je u školu, iako smo mu govorili da ne ide i da izostane sa nastave tog dana, jer je trebalo da idemo do moje starije ćerke koja se porodila četri dana pre toga, tačnije 1. maja. Bio je odgovoran, savestan i nije želeo da izostaje, jer su nastavnici zaključivali ocene – priseća se u dahu Olivera i dodaje da je sa suprugom otišla do susednog sela i posetila ćerku i unuče. Potom je Marko došao iz škole, a kasnije je otišao u posetu sa drugom sestrom kod starije sestre i kupio joj poklone.
Nisu se puno zadržavali, iako su ga nagovarali da ostane. Ćerka je došla kući, a on je ostao kod prodavnice da čeka družinu kako bi otišli do spomenika gde je hteo da ih časti jer je postao ujak – kaže Olivera.
Loš osećaj
Bezbrižno su Markovi roditelji otišli da spavaju, ali ih je krik ćerke probudio.
– Čuli smo vrištanje ćerke. Vikala je: “Mama, mama, neko je ubio Marka!”. Bili smo sanjivi. Nismo mogli da dođemo sebi od šoka šta ona to priča. Suprug je seo u kola i uputio se ka Ravnom Gaju. Zaboravio je telefon kada je krenuo, pa nismo mogli da proverimo da li je to tačno. Nije mi bilo jasno zašto bi ga neko ubio, mislila sam možda se omladina potukla – kaže Olivera kroz suze:
– Sedele smo nas dve, sklupčane i plakale, a onda sam pozvala brata da i on ode gore kod spomenika i javi mi šta se dešava. Pozvao me posle nekoliko minuta i samo ćutao. Znala sam da mog Marka više nema.
Bol za detetom nikada neće prestati, navodi ona.
– Imala sam neki loš osećaj tih dana, mislim da majka uvek oseća. Nekako sam mislila da je to, jer mi je ćerka bila trudna, pa uvek se čovek brine, ali nije to bilo, nego sam ostala bez Marka – izgovara kroz jecaje.
“Suprug se nije odvajao od njega”
Olivera Mitrović opisala je jezive scene koje su zatekli nakon pucnjave kod spomenika Ravni Gaj u Malom Orašju.
– Marko nije ubijen s jednim metkom, nego sa više. Moj suprug kada ga je video nije hteo da ga pusti, nije se odvojio od njega, držao ga je. Imao je na umu da ga vodi kući, ali su ga jedva odgovorili da to ne radi jer nije dobro – kaže nam Olivera.
“Bio je moja desna ruka”
Naša sagovornica s ponosom u glasu objasnila nam je kakav je bio njen sin.
– Marko je bio poseban, poslušan, vredan, nasmejan i odličan učenik koji je dobio stipendiju “Železare” u kojoj je radio njegov tata. Hvalio se time, jako se radovao. Položio je vozački ispit, brinuo o svima, da ne pričam koliko je meni pomagao u polju, vozio traktor, bio je moja desna ruka – kaže ona i nastavlja:
– Moj Marko nikada nije rekao ružnu reč, a neko ga je ubio. Idu praznici koji nas bole još više, jer on nije sa nama. Decembar i januar u kome imamo puno rođendana… Ide Božić, a on nam je uvek čitao “Oče naš”, sad to više nema ko da radi.
“Oni su za mene vazduh”
Neutešna majka rekla je nekoliko reči i o porodici Blažić.
– Mislim da ne postoji reč kojom bi se oni mogli opisati. Oni su za mene vazduh, ne postoje. Meni je neshvatljivo i da majka Uroša Blažića nije znala da joj se dete naoružava. Pa, ja sam uvek znala da li je mojoj deci dobro ili ne čim ih pogledam, a ukoliko posumnjam da nešto nije uredu ja ih pitam šta se dešava – zaključila je Olivera.
Srbija Danas/Kurir
