Region Danas
Tinejdžer iz “Ribnikara” je najsurovije dete masovni ubica u istoriji.
Skoro mesec posle masakra u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, motivi 13-godišnjeg dečaka ubice su nam misterija skoro kao i prvog dana. Njegov užasni čin je zastrašujući, neobjašnjiv i bez presedana, i biće godinama predmet istraživanja psihijatara i kriminologa. Ipak, jedna stvar je već sada kristalno jasna: svet se dosad nije susreo sa zločincem kao što je on.
Zli tinejdžer iz “Ribnikara” čak i u društvu najgorih masovnih ubica u istoriji sveta iskače po tri detalja i nekoliko osobina koje nikad nisu viđene u sličnim masakrima. Pre svega, po svom uzrastu; zatim po nekarakterističnom psihološkom profilu kojim drastično odudara od drugih masovnih zločinaca, ali i po svom ponašanju u minutima neposredno posle masakra, o čemu će u nastavku teksta biti posebno reči.
Detalj 1: Najsurovije dete masovni ubica u istoriji
Pre svega, tinejdžer iz “Ribnikara” je najsurovije dete masovni ubica u istoriji. Među svim masovnim ubicama mlađim od 14 godina, što je u Srbiji zakonska granica ispod kojeg dete ne može da bude krivično odgovorno za zločin bez obzira na svirepost i broj žrtava, niko na svetu nikad nije ubio toliko ljudi kao on.
Na duši, ako je uopšte ima, nosi 10 žrtava. Devetoro je ubio kobnog jutra 3. maja u školi, dok je deseta preminula nekoliko dana kasnije u bolnici od posledica ranjavanja. Prema dostupnim, nezvaničnim podacima, u istoriji je samo 19 masovnih ubica u vrtićima, školama i na univerzitetima usmrtilo više ljudi od njega.
U tom mračnom društvu dečak ubica je sa 13 godina daleko najmlađi. Najbliži po godinama su mu Dimitrijos Pagurcis i Tim Krečmer, masovne ubice iz škola u Santa Feu (SAD), odnosno Vinendenu i Vendlingenu (Nemačka), koji su u trenucima zločina ipak bili mnogo stariji, sa napunjenih 17 godina.
Detalj 2: Odudara od svih masovnih ubica
Psihološki profil dečaka ubice je nešto što i na prvi pogled drastično odudara od svega što smo naučeni da očekujemo posle niza masovnih ubistava u SAD i svetu, i medijskih izveštaja o njima. Prema svemu što dosad znamo, dečak ubica je natprosečno lepo dete, uspešan u školi, nije bio problematičan, niti je prikazivao bitno bizarno ili drastično asocijalno ponašanje.
Treba imati u vidu da je profajling školskih masovnih ubica disciplina koja je u povoju. Najdalje u njoj su odmakli Džilijan Piterson (Jillian Peterson), docentkinja za kriminologiju na Univerzitetu Hemlajn (Hamline), i Džejms Denzli (James Densley), profesor kriminalističke pravde na Univerzitetu Metro stejt (Metro State). Piterson i Denzli su pre četiri godine započeli istraživanje koje je finansiralo Ministarstvo pravde SAD, tokom kojeg su sastavili bazu podataka o svakom masovnom pucaču od 1966. godine koji je ubio četvoro ili više ljudi na javnom mestu, te svakom napadu vatrenim oružjem u školama, radnim mestima i mestima za molitvu od 1999. godine.
Piterson i Denzli su takođe sastavili detaljne biografije 180 napadača, razgovarajući sa njihovim supružnicima, roditeljima, braćom i sestrama, prijateljima iz detinjstva, kolegama sa posla i nastavnicima. Većina napadača nije preživela masakre, ali petorica koji jesu razgovarali su sa Piterson i Denzlijem iz zatvora. Istraživači su takođe intervjuisali i nekoliko ljudi koji su planirali masovna ubistva, ali su odustali. Njihovi nalazi, objavljeni 2021. godine, otkrivaju izuzetne sličnosti među počiniocima svih masovnih ubistava – ali i brojne i upadljive razlike sa onime što znamo o dečaku ubici iz “Ribnikara”.
Profil masovnih ubica u školama
Piterson i Denzli navode da kod masovnih ubica ovog tipa postoji jasna utabana staza.
– Čini se da je osnova u traumi u ranom detinjstvu, bilo da je reč o nasilju u porodici, seksualnom napadu, samoubistvu roditelja ili ekstremnom zlostavljanju. To dalje ide prema osećanju očaja, izolaciji, samopreziru, često i u odbačenosti od strane vršnjaka, a zatim postaje prepoznatljiva krizna tačka u kojoj (potencijalne masovne ubice) počinju da se ponašaju drugačije. Ponekad imaju i prethodne pokušaje samoubistva – rekao je Piterson u intervjuu za “Politiko”.
Uporedimo to sa onim što dosad znamo o detinjstvu dečaka ubice:
– Trenutno nema ni indicija, a kamoli dokaza o traumi u ranom detinjstvu, nasilju u porodici, seksualnom napadu, samoubistvu roditelja ili ekstremnom zlostavljanju. Možda u njegovom odrastanju postoji nešto što je zasad skriveno, ali u dosadašnjem toku istrage, koliko je javnosti poznato, još nisu isplivale informacije o tome.
– Trenutno nema ni indicija, ni dokaza da je dečak ispoljavao stanje očajanja ili samoprezira. Nije pokušavao samoubistvo, koliko znamo. Niko od svedoka koji su dosad izlazili u javnost sa detaljima priče o dečaku ubici ničim nisu nagovestili ništa od ovoga.
– Dečak ubica se jeste u poslednje vreme izolovao i zatvarao u svoju sobu, koju je delio sa sestrom, ili se zaključavao u toaletu stana, kako je u policiji svedočila njegova majka. Ipak, iz iskaza majke se ne može zaključiti da je takvo ponašanje bilo na nivou ozbiljnijem od uobičajene tinejdžerske faze. Istovremeno, zasad nemamo informacije da je u školi ili društvu vršnjaka u kontinuitetu iskazivao slično asocijalno ponašanje.
– Jedina karakteristika u kojoj je dečak ubica sličan drugim masovnim ubicama jeste svojevrsno osećanje odbačenosti od stane vršnjaka. U šestom razredu se požalio majci da ga drugari nisu pozvali na neki rođendan, a smetalo mu je i što ga zadirkuju jer puno čita, a ne zna dobro da igra fudbal. U tom periodu je zatražio da promeni smenu kada krene u sedmi razred, jer mu sredina nije odgovarala.
Ipak, čak ni to nisu tinejdžerska ponašanja koja u nekom trenutku, u nekoj meri, nije iskusila većina roditelja u Srbiji. Jesu stvari za brigu i reagovanje, ali ne i alarmi koji bi ukazali da se radi o potencijalnom masovnom ubici. Možda će buduća istraga otkriti neke detalje iz detinjstva dečaka iz “Ribnikara” koja bi nas uputila na drugačiji zaključak, ali zasad je očigledno da on drastično odskače od uobičajenog profila počinioca masovnog zločina.
Detalj 3: Šta se događalo u minutima posle masakra
Dosad smo govorili o detaljima po kojima je dečak ubica iz “Ribnikara” više ili uglavnom manje sličan drugim najvećim masovnim ubicama u istoriji. Ali postoji i jedna po kojoj je očigledno i apsolutno drugačiji.
Prema nezvaničnim podacima, 23 osobe u istoriji su počinile masovna ubistva 10 ili više osoba u vrtićima, školama i na univerzitetima širom sveta. Od tog broja:
– 17 napadača se ubilo posle masakra,
– 3 napadača su uhapšeni tokom bekstva ili okršaja sa policijom,
– 2 napadača su ubijena u okršajima sa policijom,
– samo 1 (jedan) je posle masakra sam sebe razoružao, mirno seo i lično pozvao policiju da dođe po njega.
Taj jedan je upravo dečak ubica iz VII/2 razreda Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, u Beogradu.
Već pomenuti istraživači profila masovnih ubica, Džilijan Piterson i Džejms Denzli, kažu da su masakri u školama najčešće i “činovi nasilnog samoubistva”, jer se ogromna većina napadača na kraju ubije.
Njihovo istraživanje je pokazalo da masovne ubice u skoro svim slučajevima organizuju masakre kao svoj završni čin, kao veliki odlazak sa scene; da idu ne samo da bi ubili druge, nego da bi i sami na kraju bili ubijeni.
Nasuprot svima njima, dečak ubica je kobnog jutra krenuo u školu sa jasnom namerom da nipošto ne bude ubijen. Posle masakra je planski pozvao policiju i prijavio sam sebe, pa seo, ispraznio oružje i rastavio ga, očigledno u nameri da prvim policajcima na mestu tragedije ne da ni najmanji povod da ga ubiju čak ni u zabuni.
Izvor: srbijadanas.rs
