Region Danas
Uoči premijere predstave Teatra na Brdu “Sedam sati sunčeve svetlosti”, popularni glumac Andrija Milošević u intervjuu za Kurir ne skriva radost. Pre svega jer je kao producent ovog komada uspeo da okupi sjajnu ekipu kolega koja će se večeras pokloniti publici, a čine je Mirjana Karanović, Anica Dobra, Mina Sovtić i Bojan Dimitrijević. Kako objašnjava, cilj je bio da se napravi predstava čija tema nije suvoparno prikazana, već da kroz živote običnih ljudi vidimo šta se dešava u porodici kada jedan njen član oboli od teške bolesti.
Koliko je bilo teško da okupite ovakvu ekipu?
– Najlakše je dogovoriti se i raditi sa najuspešnijima. Što su ljudi uspešniji, oni su jednostavniji i s njima znaš na čemu si. Znaju šta može, a šta ne, i to će ti i reći otvoreno, tako da mi je izuzetno lako bilo da se dogovorimo. Ekipa je fantastična, recimo, Mina glumi sa svojom majkom, i to je fenomenalno. Boki Dimitrijević je jedan od najautentičnijih srpskih glumaca, a o Miri Karanović da ne govorim. Prezadovoljan sam.
Jeste li učestvovali u realizaciji predstave?
– Jesam, dosta. Čitao sam tekstove i bio u komunikaciji sa scenaristom i rediteljem. Imam i udela u samoj predstavi, što ćete videti, dolazio sam na probe… Ali ovo su sve veliki i vrhunski glumci, oni sve znaju. Zamislite da trener Mesiju govori kako da igra (smeh). Nemam šta da im kažem, želeo sam da im samo budem podrška.
Koliko vama lični kontakt i emocija, jedna od glavnih tema predstave, pomažu u teškim situacijama kao što su bolest i borba protiv nje?
– Pomažu mnogo, život je težak, život je rat. Kada su Andrića pitali šta je život, odgovorio je da je to borba. Svi mi imamo svoje borbe, ja imam svoju ličnu borbu, vi je takođe imate, ali koga briga. Moramo dalje, kažeš sebi imam problema, ali pa šta, idem dalje. Gaziću problem dok ga ne ubijem, nema druge.
Hoćete li i sa ovom predstavom putovati?
– Imamo mnogo poziva, čim čuju da igraju Mirjana Karanović, Anica Dobra i Boki Dimitrijević zajedno, ljudi su fascinirani. Veoma je retko da se takve ikone našeg glumišta spoje u jednoj predstavi. Publika prepoznaje trud, što se i videlo na niškom filmskom festivalu, koji smo zajedno s Niškim kulturnim centrom, Gradom Nišom i glumačkim esnafom napravili da bude onaj stari. Tako se i ovde trudimo da održavamo ovo pozorište. Naše iskustvo u tome što se trudimo da pozorište bude vidljivo u digitalnom svetu kulturnih institucija zaista je veliko. Poznajemo poluge i mehanizme koje možemo da iskoristimo u ostvarenju našeg cilja, što je vredno znanje koje imamo, a koje će mi u budućnosti možda dati mogućnost da i drugima pomognem.
Teatar na Brdu obeležava šest godina otkako ste ga osnovali s Viktorom Savićem. Koliko je teško da se pozorište koje se ne finansira iz budžeta održava u radu?
– Pozorište je jedna mučenička stvar, ono nije profitabilno, već je nešto što učestvuje u kulturnom identitetu naroda, ono je u našem temelju. Od 18. veka pozorište se u Srbiji razvija i jedna je od najznačajnijih kulturnih poluga u društvu, pored pisaca, pesnika, slikara, vajara, muzičara i ostalih umetnika. Neću reći da se snalazimo, ali radimo i trudimo se da opstanemo ovde i usled mnogo nerazumevanja koje imamo s kulturnim centrom.
Deluje da ste veoma optimistični.
– Šta god da bude, sigurno je da naša publika neće ostati bez Teatra na Brdu i mi ćemo funkcionisati. Toliko dobrih predstava imamo, toliko poziva da gostujemo u drugim pozorištima, salama i kulturnim centrima, kojima se zahvaljujem, kao i publici koja želi da nas gleda. Igrali smo nedavno u Paraćinu predstavu “Šećer” i bilo je izvanredno. Trudimo se da dođemo do svih ljudi koji žele da gledaju naše predstave.
Letos ste na Filmskim susretima u Nišu zagrlili mnoge obožavaoce. Koliko vam je kontakt s publikom bitan?
– Jedna gospođa mi je posle predstave u Paraćinu rekla da se za svojih 65 godina ovako dobro nije osećala, pa smo se zagrlili. Živi kontakt s publikom mi je veoma važan, deo sam ovog naroda i krećem se među ljudima. Ja sam njihov i nalazim im se u srcu kao što su oni u mom srcu. Srećan sam zbog toga, nisam konvencionalan i nemam gard prema publici, ne mislim da sam poseban jer sam glumac. Ja sam samo prah koji je tu da vam da malo smeha.
Jesu li vam draže uloge u pozorištu ili na filmu?
– U pozorištu, kao glumac sam rođen u pozorištu i ono je moja kuća, moja soba i moja kolevka.
Kako uspevate da postignete sve, s obzirom na to da se pored glume bavite i televizijom i pisanjem?
– Ne možete da verujete koliko je dan dugačak (smeh). Ukoliko je organizacija prava, ako postoji dobra volja i pozitivan odnos prema životu, sve se lakše postiže. Sve ovo, uz ličnu svesnost da ću jednog dana kao i svi umreti, daje mi mogućnost da radim i da me baš briga za male, trivijalne životne prepreke. Verujte mi, najvažnije je to da smo zdravi, a ostalo zavisi od nas i toga šta ti bog da.
Da li je uloga roditelja najteža?
– Nije. Tako sam odrastao da je roditeljstvo za mene normalna stvar, nešto što je logičan sled. Sve ide prirodno, svojim tokom. Ne snalazim se jer ja prosto to jesam – tata. Moj Relja je ravnopravan član naše porodice i nemam problem sa organizacijom. Porodica i pozorište su moj život i želim da budem srećan i kao roditelj i kao glumac. Ako ikako mogu, želim da i ljude oko sebe učinim srećnim, a Relja to oseća. On je jedan vedar, nasmejan i pametan dečak.
Bonus video:
