Region Danas
Iako je država, ne tako davno, apelovala na građane da što manje kupuju nove kese u marketima, izgleda da su potrošači to zaboravili.
I dok u Srbiji zaboravljamo da ponesemo ceger, i tako uštedimo oko 15 dinara, koliko su sada u proseku kese, u Crnoj Gori su otišli korak dalje. Odskora je na snazi zabrana prodaje i uoptrebe plastičnih kesa i plastike za jednokratnu upotrebu. Za one koji ne poštuju tu uredbu, propisane kazne su astronomske. Suočena sa sličnim problemom, Hrvatska će početi sa naplatom, takozvanih kesa za voće. To se u Hrvatskoj odnosi na kese koje su debljine do 15 mikrona i nosivosti do 4 kilograma težine.
Kada je o Srbiji reč, zakon propisuje da kese koje se prodaju u marketima moraju biti razgradive. Upotreba tanjih kesa dozvoljena je samo na mestima gde su one primarna ambalaža. Obe vrste kesa i one tanje i deblje, moraju biti napravljene od biorazgradive plastike.
Kako, onda, ubediti, ili bar podsetiti Srbe, da manje kupuju polastične vreće?
Kao moguće rešenje problema, predstavnik NOPS-a Marko Dragić vidi u stalnoj edukaciji potrošača.
– Konstantna edukacija je to što može pomoći. Objasniti koje su mane, šta plastika sve čini, koliko te kese utiču na budžet, da se ljudima objasni da svako krene od sebe i da se stalno radi na promociji zdravije i ekonomski isplativije alternative, koja ne samo da bi se ekološki, već i ekonomski isplatila – rekao je on.
Podaci kažu da se u Srbiji godišnje za kupovinu plastičnih kesa potroši oko 20 miliona evra. Dakle, trošak i u kućnom budžetu je ogroman, čak 40 odsto njih završi u smeću, a njihov uticaj na životnu sredinu je poguban.
Izgleda da čak ni udarac po džepu nije sprečio Srbe da kese i dalje kupuju u velikim količinama. Naši sagovornici slažu se da bi nešto trebalo uraditi kako bi se ovaj problem smanjio.
– Trgovinski lanci koriste ono što im je dostupno, pa se sa time u skladu i ponašaju. Nema tu ništa više i ništa manje. Njima zakon dozvoljava da kese prodaju i oni to i čine – kazao je za Bizportal Marko Dragić iz Nacionalne organizacije potrošača.
Dragić takođe napominje da su izmene i dopune postojećeg zakona opcija da se situacija reguliše.
– Moglo bi se uvesti da se koriste isključivo papirne kese, ali to povećava troškove proizvodnje, a samim tim i cenu kesa, što svakako ne ide u prilog potrošačima – smatra Marko Dragić.
Sa druge strane, Dragan Krstić, vlasnik jedne kompanije, kaže da Srbima jedino ozbiljno povećanje cena kese može ukazati na ozbiljnost problema.
– Ima tu mnogo problema te kese završavaju u parkovima, u šumama na šetalištima, nije samo problem da se ponovo iskoriste za đubre, već je problem, što one zagađuju i dok su tako odbačene. Najmanji problem je što kesa košta 15 ili 30 dinara, ljudi to očigledno kupuju, ako bi kesa koštala 70 ili sto dinara, možda bi se ljudi odgovornije ponašali – smatra Krstić i predlaže da Srbija primeni praksu neke od evropskih zemalja.
– Primer je Slovenija proglašena je najčistijom zemljom Evrope, ili Švajcarska gde su ljudi u obavezi da u domaćinstvu odvajaju plastični otpad, i za to dobijaju određene benefite i ne mislim samo na kese, već i na drugu plastiku. Kada je odnesu na ekološke punktove za reciklažu oni dobijaju određene pogodnosti, i to je podiglo svest potrošača, možda bi i to moglo da se primeni kod nas – dodao je naš sagovornik.
Nije dobro ni za novčanik, ni za prirodu
Dakle, krajnje je vreme da kupci u Srbiji ponovo počnu da nose platnene cegere kad krenu u bakaluk.
Neka ranija istraživanja pokazala su da građani Srbije prosečno dnevno koriste sedam kesa, sada bi to verovatno bilo manje, ali i dalje više od evropskog proseka. U Srbiji posluje oko 150 proizvođača kesa, koji imaju oko 2.000 radnika. Najviše se proizvode i prodaju treger kese od 8 mikrona nosivosti do 2 kilograma. Manje kese u koje se pakuju na primer pekarski proizvodi su 6 mikrona.
Proizvođači u našoj zemlji su u obavezi da u sav materijal za proizvodnju kesa dodaju aditive koji pospešuju biorazgradivost. Takođe zakonska obaveza je i da na svakoj kesi stave rok trajanja, za koji granatuju.
– Mi smo u obavezi da navedemo rok trajanja kesa i sa aditivima koje naše kompanije stavljaju za razgradnju kese potrebno je oko pet godina. I da zaista se kesa razgradi napravi u nešto kao paučunu, ali svavako time ne rešavamo problem, zato i čitate da je u kitu ne znam koliko tona mikroplastike – objasnio je Dragan Krstić.
Od kada je uvedena obaveza stavljanja aditiva u plastične kese, proizvođači su obavezi i da plaćaju ekološke takse,. Kontrolu vrši referntna laboratorija u Novom Sadu, koja je pored debljine kese zadužena da vrši i hemijsku analizu kesa koje se koriste u supermarketima, na pijacama, ali i drugim objektima gde je njihova uoptreba neophodna.
Izvor: Srbija Danas/BizPortal
