Region Danas
Uzbudljivi roman “Kraj vremena” Vladimira Vučkovića iz Niša guta se u dahu. Ne samo zato što je reč o špijunskoj storiji već i zato što su likovi stvarni, a događaji realni. Roman jeste fikcija književnika, ali Vučkovićevo dugogodišnje istraživanje o raznim agenturama u Nišu tokom Drugog svetskog rata pokazalo je da su okolnosti same složile kockice. Da ih otrgne od zaborava, pomogla mu je izdavačka kuća “Prometej” iz Novog Sada, dok je autor naslovne strane dizajner Dimitrije Popović iz Niša.
Koliko je interesovanje publike za roman, pokazala je promocija knjige u Niškom kulturnom centru, a nakon nje je ovaj vanredni profesor na Akademiji za navionalnu bezbednost u Beogradu i autor romana “Vrana u Pavlovom perju”, “Srodne duše”, “Niške priče”, “Turski amanet”, “Zaplanjske priče” za Kurir govorio o novom delu “Kraj vremena”.
O kakvom je romanu reč?
– Pre svega istorijskom, govori o Drugom svetskom ratu. U samom Nišu je bilo nekoliko događaja koji su ozbiljno zainteresovali saveznike jer su možda tek tada videli šta se događa među nemačkim okupatorom na ovim prostorima. Oni su polako ukazivali na slabljenje Nemačkog Rajha. Tu je, pre svega, smrt, to jest javno vešanje oficira, šefa Gestapoa, koga je osudio tadašnji Abver zbog silovanja srpske devojčice. To je bio šok i za Nemce i za saveznike. U Nišu su u to vreme delovale tajne službe saveznika, koje su, shvativši geopolitički značaj Niša, kasnije pojačale svoj rad.
Koliko je trajalo sakupljanje građe za roman?
– Godinama. “Kraj vremena” je odnos prema istorijskom duhu tog vremena i kulturi sećanja koja nam nedostaje. U romanu su čak i neki originalni izveštaji nemačke tajne službe – Gestapoa, koji je u Nišu bio vrlo aktivan. Tu je i opis dva pokreta otpora koja su delovala na jugu Srbije. Do sada smo učili, nažalost, jednu istoriografiju, ali potrebno nam je pomirenje i da se taj Drugi svetski rat jednom završi u glavama ljudi. Ova knjiga je jedan doprinos tome.
Kako publika prihvata “Kraj vremena”?
– Intelektualna čitalačka publika je osetila da je u njemu prikazana neka drugačija istorijska slika, nešto što je godinama gurano pod tepih zarad jednostranih ideoloških istina, koje su u velikoj meri zaglupljivale generacije odrasle na komunističkoj propagandi, zatvarajući im prostor potpune istine. Jedna od poruka romana je i da Drugi svetski rat u Srbiji treba objasniti na pravi način, a književnost tu možda ima i najvažniju ulogu. Istorijski narativi su dobro poznati, ali ljudske sudbine su nešto što može samo književnost da prikaže. Tema zla je univerzalna u svetu, ali je u Srbiji toga vremena bila posebno izražena. Suočavanje sa zlom dovelo je tadašnjeg čoveka do suočavanja sa sopstvenom prirodom, kada se oslobađa sve ono što je godinama gomilano duboko u duši, a posebno strasti.
U romanu je to potencirano, naročito kroz glavne ženske likove.
– Opisuje se životvornost žene na poseban način, pa su neki od zvaničnih kritičara sugerisali da je seksualnost u romanu prenaglašena, ne poznajući dobro karakter južne Stare Srbije, a posebno psihološku karakterologiju i snagu žena s tog prostora. Sve to je u romanu opisano u duhu vremena, ali je ljubav možda i dominantna tema, jača od špijunaže i istorije.
Šta je to što objedinjuje sva vaša dela?
– Prostor s kog sam ponikao – Niš i njegovo zaleđe. Duboko sam ubeđen da pisac treba da bude deo prostora koji ga je iznedrio, upravo da bi u svojim delima oživeo duh vremena o kom piše. Ukoliko posmatramo šire, to je za mene prostor nekadašnje Stare Srbije, koji treba oživeti u kulturološkom smislu. Drugi sveobuhvatni motiv je životvornost žene s prostora Stare Srbije, njen odnos prema životu, i to u različitim okolnostima u kojima je postavlja životna sudbina. Književno delo treba da bude mešavina mogućeg i stvarnog, a što sveobuhvatnije usklađivanje ova dva pojma obogaćuje delo. Kao primer uvek navodim najvećeg srpskog pripovedača Boru Stankovića, koji je u “Koštani” opisao skoro sve istinite likove iz Vranja. To je bilo stvarno u Borinoj svesti, a ono što je moguće je njegov beskrajni književni talenat da od svih tih likova napravi jedno remek-delo koje će trajati večno.
Dugo pišete, pa možete da iznesete i neke probleme u književnosti.
– Književnost se razvija u skladu s ljudskom svešću još od prve poznate spisateljice Enheduane (4000. god. p. n. e.). Ona je onakva kakva je ljudska priroda. Čovek ne može protiv svoje prirode, a kada to čini, uvek izaziva katastrofe – lične, društvene, svakovrsne. Problem i za književnost je brzina života, koja iziskuje komercijalizaciju književnosti. Možda se i glavno pitanje na koje književnost treba da odgovori odnosi na to da li se kultura preobražava na pravi način. Ponavljanje vremena dovodi čitaoca do besa. Naravno, ne treba mu reći sve, već mu ostaviti prostor da dalje promišlja. Bora Stanković to najbolje objašnjava kada kaže da čitalac ne sme da oseća pisca.
Koja literarna tema je vaša životna želja da o njoj pišete?
– Na moj književni rad ozbiljno je uticao pisac Radovan Beli Marković, s kojim sam dugo razgovarao o književnosti. Veoma je cenio srpski jug u kulturološko-književnom pogledu. Ostavio mi je u amanet da uradim kratki roman čija je radnja smeštena u kraljevskom paviljonu Psihijatrijske klinike kod Niša, u kojoj su posebni pacijenti – njih petorica koji simbolizuju pet sfera modernog srpskog društva. Druga amanetska poruka Belog Markovića je da pripovetka “Prosjak” iz zbirke “Priče o promašenom vremenu” preraste u kratki “Roman o Nišu”. Cela ta zbirka je inspirisana ljudima ili događajima iz Niša, ali je pripovetku “Prosjak” po svojim merilima izdvojio Beli Marković, shvatajući je kao sudbinu grada Niša.
Kurir.rs Marko Smiljković
