Holandija je 2001. godine postala prva zemlja na svetu koja je eutanaziju učinila legalnom. Od tada, broj ljudi koji sve više biraju da umru je zapanjujući.
Zoraja ter Bik ima 28 godina u očekuje da će biti eutanazirana početkom maja. Njen plan je, kako je rekla, da bude kremirana.
– Nisam želela da opterećujem svog partnera time da mora da održava grobnicu urednom.Još nismo izabrali urnu, ali to će biti moja nova kuća – kaže Zoraja ter Bik, prenosi “Thefp.com”, u autorskom tekstu Rupa Subramanya.
Ter Bik živi u malom holandskom gradu blizu nemačke granice. Nekada je imala ambicije da postane psihijatar, ali nikada nije uspela da stekne volju da završi školu ili započne karijeru. Rekla je da je sputana depresijom i autizmom i graničnim poremećajem ličnosti. Sada je, kaže, umorna od života — uprkos tome, kako je rekla, zaljubljena je u svog dečka, 40-godišnjeg IT programera, i da živi u lepoj kući sa njihove dve mačke.
Sećala se da joj je psihijatar rekao da su sve probali, da „ne možemo više ništa da uradimo za tebe. Nikada neće biti bolje.”
@necikos
U tom trenutku, rekla je, odlučila je da umre. „Uvek sam bila jasna da ako ne bude bolje, ne mogu više ovo da radim.
Ter Beek ima tetovažu „drveta života“ na svojoj gornjoj levoj ruci, ali „obrnutog“.
– Tamo gde drvo života označava rast i nove početke – napisala je – moje drvo je suprotno. Gubi lišće, umire. I kada je drvo umrlo, ptica je izletela iz njega. Ne vidim to kao da moja duša odlazi, već više kao da sam oslobođena života.
Njeno oslobođenje biće u njenom domu. „Bez muzike“, rekla je. Biće na kauču u dnevnoj sobi.
– Doktorka daje sebi vremena. Nije da uđu i kažu: lezi, molim te! Većinu vremena je prvo šoljica kafe da smiri nerve i stvori meku atmosferu. Onda me pita da li sam spremna. Ja ću zauzeti svoje mesto na kauču. Ona će još jednom pitati da li sam sigurna, a ona će pokrenuti proceduru i poželeti mi dobar put. Ili, u mom slučaju, lep san, jer mrzim kad ljudi kažu: „Siguran put.“ Ne idem nigde – priča.
Tada će joj lekar dati sedativ, a zatim lek koji će zaustaviti njeno srce. Kada bude mrtva, komisija za razmatranje eutanazije će proceniti njenu smrt kako bi se osiguralo da se doktor pridržava „kriterijuma dužne pažnje“, a holandska vlada će (gotovo sigurno) proglasiti da je život Zoraje ter Bek zakonito okončan.
Zamolila je svog dečka da bude uz nju do samog kraja.
Sahrane neće biti. Ona nema mnogo porodice; ne misli da će njeni prijatelji hteti da idu. Umesto toga, njen dečko će rasuti njen pepeo na „lepo mesto u šumi“ koje su zajedno izabrali, rekla je.
– Malo se plašim smrti, jer je to krajnja nepoznanica – rekla je i dodala: – Mi zaista ne znamo šta je sledeće – ili nema ništa? To je zastrašujući deo – kaže.
Žrtve samoubilačke zaraze?
Zoraja Ter Beek je jedna od sve više broja ljudi širom Zapada koji biraju da okončaju svoje živote radije nego da žive u bolu. Bolu koji se u mnogim slučajevima može lečiti.
Obično, kada pomislimo na ljude koji razmišljaju o asistiranom samoubistvu, mislimo na ljude koji se suočavaju sa terminalnom bolešću. Ali ova nova grupa pati od drugih sindroma – depresije ili anksioznosti pogoršanih, kažu, ekonomskom neizvesnošću, klimom, društvenim medijima i naizgled neograničenim nizom strahova i razočaranja.
– Smatram eutanaziju kao neku vrstu prihvatljive opcije koju su izneli lekari, psihijatri, dok je ranije bila krajnje poslednje sredstvo – rekao je Stef Groenevoud, zdravstveni etičar na Teološkom univerzitetu Kampen, u Holandiji i dodao:
– „Ja vidim taj fenomen posebno kod osoba sa psihijatrijskim oboljenjima, a posebno kod mladih ljudi sa psihijatrijskim poremećajima, gde se čini da zdravstveni radnik lakše odustaje od njih nego ranije.
Teo Bur, profesor etike zdravstvene zaštite na Protestantskom teološkom univerzitetu u Groningenu, služio je deceniju u odboru za reviziju eutanazije u Holandiji.
– Ušao sam u komisiju za reviziju 2005. i bio sam tamo do 2014. – rekao je Bur i dodao: – Tih godina sam video da je holandska praksa eutanazije evoluirala od smrti kao poslednjeg sredstva do smrti kao podrazumevane opcije. Na kraju je podneo ostavku.
Bur je imao na umu ljude kao što je Zoraja ter Bek – koji su, tvrde kritičari, prećutno ohrabreni da se ubiju zakonima koji destigmatizuju samoubistvo, kulturom društvenih medija koja ga glamurizuje i radikalnim aktivistima prava na smrt koji insistiraju da treba da budemo slobodni da se ubijemo kad god su naši životi „potpuni“.
Oni su, u očima kritičara, postali žrtve neke vrste samoubilačke zaraze.
Statistike sugerišu da ovi kritičari imaju pravo.
Holandija je 2001. godine postala prva zemlja na svetu koja je eutanaziju učinila legalnom. Od tada, broj ljudi koji sve više biraju da umru je zapanjujući.
Foto: Shutterstock
Izvor: Ona.telegraf.rs/Stil.kurir.rs