"Трчим за бебом и вадим прсте из штекера" – Милош Биковић о томе колико је тешко бити отац данас

Милош Биковић, популарни српски глумац, остварио је бројне запажене улоге у различитим жанровима, од драме и комедије до акције, али је почетком године закорачио у нову, за њега најважнију, животну улогу — улогу оца. Са супругом Иваном постао је родитељ сина Василија, који ускоро пуни десет месеци. Иако Биковић ретко говори о свом приватном животу, не зато што га крије, већ зато што жели да се публици представља кроз своје улоге, у недавном интервјуу за Блиц осврнуо се на то како данас изгледа свакодневица у којој балансира између породичних обавеза и глумачке каријере.

У разговору, Биковић је отворено говорио о времену које проводи са сином и значају који је та улога унела у његов живот. Иако пословне обавезе захтевају велику посвећеност, Милош признаје да му време са Василијем пружа нову перспективу и посебну врсту радости.

Док ради на неколико пројеката, у уторак га у Сава Центру очекује премијера филма “Изолација”, па је логично да приватан живот и хобији, попут читања књига, морају понекад да буду “не чекању”.

– Купујем књиге, не читам, само их сакупљам, учим наслове и ауторе и чекам неко боље време када ћу моћи више да их читам, каже кроз осмех па наставља:

– Шалим се, носим их на снимање и читам када нешто чекам. Немам времена када сам кући, сада је та лумбална фаза када у том лумбалном полажују трчиш за бебом и углавном вадим прсте из штекера. То ми је нови спорт. Одрадим трбушњаке са бебом, то је као тег од 10 килограма, можда мало чучњеве, искораке са преклоном такође са бебом, истезање бебе у страну и тако колико успем.

У том случају, поручили су Милошу да малом Василију дође новац на месечном нивоу за услуге личног тренера, на шта се надовезао:

– У ствари као опрему за тренинг него за личног тренера, пошто га користим више као бучице.

С обзиром на то да је Василије рођен у јануару, те да ће ускоро напунити десет месеци препоставили смо да новопечени тата сада више спава, и да га малишан не буди ноћу. Већ прва реакција Милошева након ове констатације довољно нам је рекла да то није чињенично стање.

– Не, он то ради намерно, није до календара, него он то ради намерно, кроз смех је рекао глумац па додао:

– Шалим се, како када, некада спавам у зависности како је он расположен.

Док прича о сину, Милошу очи сијају а осмех говори више од речи али то већ морате видети у видеу који је у оквиру текста. Када је постало сасвим јасно ко је мали шеф у породици Биковић, са глумцем наставили да причамо о предстојећим плановима.

– Излази ускоро серија “Дајте шоу”, ту играм поп певача и избацио сам три песме. Једна је изашла, изаћи ће још две. Он је луд лик, ја иначе волим да играм те откачене типове, а овај је јако изгубио контакт са реалношћу. Ово је духовита и тешка, али занимљива серија коју очекујем од 31. октобра. У серији певам ја, нико ми није позајмио глас, открива глумац.

– Филм руско-кинески “Црвена свила” биће у фебруару, то је убиство у Тансибирску (попут Убистсва у Оријент експрдесу). Ту сам агент који мора да пронађе ко је убица. Ово је трилер акција. А ускоро завршавам и снимање филма о Петру Великом.

Милош каже да има своје методе када је улазак из једне улоге у другу у питању, те да се брзо након снимљених сцена враћа у реалан живот.

– Поштујем рад глумаца који се придражавју те методе где се изолујеш шест месеци од свих и тражиш да те зову председниче како би постигао потпуну трансформацију, али то није једини пут. Можеш у једној сцени или представи да играш неколико ликова. Немогуће је да кажеш: не знам како да изађем и да сам заробљен у овом лику. То би требало са лакоћом да радимо без опасности за психичко здравље. Промени тебе лик. Рецимо, Берчек и ја смо снимали сцену у болници и ја сам био прикачен на те неке апарате. Он мени у тој сцени нешто прети и мени скачу притисак и пулс, ја то нисам ни знао. Тек када је дошла сестра да искључи апарат, који је пиштао и сметао нам, она каже јесте ли ви срчани болесник? Ја кажем не, а она ми покаже како ми притисак и пулс скачу. Утиче то на организам, ви да бисте то проживели морате да поверујете док не поченте да плачете, знојите се…пролазите кроз тај стрес..тело не зна да ли сте ви то стварно прошли или сте само то замислили помоћу маште и коцентрације. Јесте тешко али када завршим сцену и имам паузу за ручак, ја заборавим шта смо радили. Остане то мало у телу, али не баш као да три дана бауљам. Машта је потцењена, а важна је у сваком послу.

Извор: Блиц – Биљана Ђуровић