Трауматични дани Ведране Рудан у болници – Сестре беспомоћно покушавају да ми ставе иглу у вену

Књижевница Ведрана Рудан након што је открила да болује од опаке болести, у мају ове године, обећала је да више неће писати, већ да ће се посветити лечењу.

Међутим, позната дама готово редовно објављује своје текстове на бројне друштвене теме и о току своје борбе са карциномом.

Штрајк здравствених радника

Нови текст, који је објавила, позабавио се штрајком здравствених радника у суседној Хрватској и пацијентима који испаштају због лоших услова у здравственим установама.

Неколико хиљада здравствених радника, окупљених у Синдикату Заједно, почело је штрајк тражећи побољшање положаја и већа материјална права, известили су из синдиката. Углавном се ради о лаборантима, радиолозима, возачима санитета и фармацеутским техничарима који траже повећање основнице за најмање 20 одсто и праведније коефицијенте. 

Према првим подацима синдиката, штрајкује око 4.000 здравствених радника у 58 установа у Хрватској. У хрватском здравству је око 80.000 запослених. Из синдиката су најавили да ће током штрајка, који ће трајати до испуњења захтева, радити само хитне случајеве, а неће обављати осталу дијагностичку, лабораторијску и радиолошку обраду.

Под оштрицом Ведраниног пера, већ традиционално, нашао се председник Владе Републике Хрватске Андреј Пленковић.

– Одређени број здравствених радника креће у рат за већу плату. Дуго су преклињали своје господаре да им дигну плате, Пленковић је данас рекао да је штрајк непотребан, све се могло постићи договором. Синдикат узалуд понавља да од фебруара покушавају доћи до договора. Сетимо се колико је Пленковићу требало да се са самим собом договори да хрватским политичарима енормно повећа плате. Наш Велики војсковођа објаснио нам је да ће тај злочин укинути корупцију у Хрватској – истиче Ведрана.

Ведрана у болници

Књижевница је истакла колико се политичка ситуација, а и сам штрајк лоше одражава на пацијенте попут ње.

– Порука је јасна. Здравствени радници штрајкају нимало не водећи рачуна о потребама нас најугроженијих, нас које изједа рак. Испада да су штрајкачи неодговорна гадна бића којима је једино на уму лова и потреба да побије најтеже пацијенте – пише она, па описује своје дане у болници:

– На моју велику жалост део сам екипе која често ходочасти по болницама, лежи на којекаквим апаратима и гледа у главе сестара које беспомоћно покушавају у моју жилу увући иглу. У својој преданости иду тако далеко да ми у жилу увлаче дечју иглицу, чак ми вату понекад учврсте дечјим фластером па ми се на руци смијеши медведић. Знам да мафија која влада Хрватском не обилази просторе у којима добивамо којекакве инфузије осим кад су избори пред вратима, мислим да не чак ни тад. Немају они за то ни живаца ни желуца. Ја сам у таквом простору у Ријеци добила инфузију пре неколико дана. Око мене “онколошки болесници” који су данас читав дан били медијске звезде. Отров тече кроз пластику, сестре куцкају по жилама у нади да ће их омекшати, немоћним људима додају врећице за повраћање, бришу им уста. “Фотеље” на којима лежимо су у распадању. “Чека се донација”, рекоше ми. Питам се, узалуд, како то да имамо за тенкове, авионе и оружје свих врста а никако да нађемо доброчинитеље који би, како би рекли наши политичари, “нама најугроженијима” купили фотељу обложену пластиком, не кожом. У куту просторије хрпа костију, младић од двадесетак година, покушава се уз помоћ очајне мајке и медицинске сестре попети на “фотељу”. Док то гледаш чини ти се да не спадаш ту, ти си сама легла, сестра је нашла жилу, далеко сам ја од те фазе у коју ћу ући али не још, не још… Па ипак ти се “здравој” срце цепа – наглашава Рудан, па поентира:

– Сви ми тешко или мање тешко болесни знамо да ако ишта у овој септичкој јами вреди то су здравствени радници и да нема те лове коју им не би требало дати за посао који обављају. Неће је добити. Цар Пленковић убија још оно мало здравствених радника који нису бриснули из ове херојске, ратничке велесиле. Јадно, бедно и тужно. Штрајкачи и њихове колеге су једина бића у Хрватској која нас на смрт осуђене својим осмесима храбре да издржимо пакао кроз који пролазимо. Сигурна сам да кад би неко нас питао јесмо ли на њиховој страни, сви бисмо били. Ко нас што пита? Грађанке и грађани Хрватске већ тридесет година у себе примају хадезе хемотерапију а рак у нама буја. Јесу ли криви доктори или пацијенти? – пита се на крају Ведрана Рудан, а комплетан њен текст можете прочитати кликом ОВДЕ.