"То моје дете ме није посетило за четири месеца болести" Ведрана Рудан открила кроз шта пролази током борбе са раком

Хрватска књижевница Ведрана Рудан, открила је да се бори са карциномом и да се посветила лечењу.

Она дели своје мисли са читаоцима њеног блога и обештава их како протиче њена борба са овом опаком болешћу.

– Кад имате рак, само вам се он мота по глави. Знам! Знам! Знам! Морам мислити позитивно, не мислити на рак него на лепе ствари. Шта су лепе ствари? Пензија од 460 еура, а лекови су ти 100 евра, а преглед 640 евра? Бити срећна јер имаш мужа који око тебе скаче и који не би смео знати да ти се по глави мота само једно? Данас сам преко интернета наручила јакну за 32 евра, Л, имам десет кила мање, то је лепа ствар? А што ако… – написала је на својој страници Rudan.info, па додала:

– Недавно сам прочитала како наш познати новинар раздрагано изјављује деца су наша највећа срећа и смисао живота. А да мислим на своје дете? Мислим, мислим. Је ли ми икад било смисао живота? Није. Јесам ли читав живот чинила све да бих му помогла у сваком тренутку? Јесам. Ипак, то моје дете које волим у четири месеца моје болести не може наћи петнаест минута времена за мене и посетити ме?! Руку на срце, бићу сасвим искрена, да ли ме то растужује? Искрено, најискреније, не. И телефон је сусрет. Пријатељица ми је рекла, иди код психијатра, пробај. Психић? Никад нисам била код психијатра, можда сам болесна, данас су сви депресивни, ако нећу бити сад, кад ћу? Гутаћу таблете и бити срећна.

Ведрана Рудан води тешку борбу

Ведрана Рудан је након што је објавила да је болест са којом се бори напредовала и да се због тога повлачи са јавне сцене ипак објавила текст на свом блогу и њиме расплакала многе. У тексту је открила какве мисли јој пролазе кроз процес лечења и колико је тешка борба коју тренутно води са опаком болешћу.

Хрватска књижевница је 1. августа на својој званичној страници објавила нови блог под називом “Бесрамници”, а посебну пажњу изазвао је текст под насловом “Не жалим ни за чим”.

– Чула сам да муж у кући отвара нека врата. Појурила сам према купатилу и на себе навукла купаћи огртач. Нисам хтела да види голу наказу. Четрдесет посто мужева остави жену кад она оболи од рака, мој муж није међу њима, напротив, брине о мени дању и ноћу. Па ипак…Ођедном, ништа ми не смета. Сви су кукали због паклених врућина. Било ми је чудно. Људи, је*еш врућине, будите срећни, немате рак. Сад су изван себе јер је хладно. Обуците се, у чему је проблем? Свима је хладно, а ја у офуцаној, танкој тренирци, зашто бих трошила лову на нову, размишљам шта да на мене навуку кад умрем. Можда ипак ону зелену хаљину коју ми је купио муж и која ми је од старта била број мања? Коначно ми стоји савршено. И ти болови. Повремено ме боле леђа, па рука, ноге, ништа драматично, али ја сваку бол тумачим као плес метастаза у мом телу. Ни са ким не могу о томе разговарати, Кејт је далеко, људи око мене имају друге “проблеме” – пише она у тексту, а затим наставља:

– Два пута сам видела како изгледа умирање од рака. Хоћу ли и ја преклињати да ме убију, а знам да то нико од оних око мене неће учинити? “Еутаназија је играчка за богате”, ових је дана рекао Жарко Пуховски. Је*ига, нисам богата. Пред пола ми је сата у глави зазвонио стих “Што се боре мисли моје”. Гугнула сам га мислећи да ћу налетети на текст некога који лудује због рака. Је*ига, Звонка Богдана муче љубавни проблеми – написала је Ведрана у свом стилу.