Овако је почела љубавна бајка – Јелена Карлеуша открила како је освојио: Никад није доживела да се неко тако опходи према њој

Пре мајчинства и брака са Душком Тошићем, Јелена Карлеуша прошла је доста тога: сахранила је вереника, развела се од Бојана Карића, али и направила каријеру на којој јој и дан данас многи завиде. 

Њена веза са Зораном Давидовићем Ћандом била је само једна од главних тема деведесетих. 

Он је ликвидиран 23. марта 2000. године, а Јелена је својевремено открила шта се све дешавало након његовог убиства.

– Нажалост, доживела сам да га видим у комадима, али и у тим комадима, то је за мене био он. Имала сам само 21 годину. Отприлике сам видела где су му уста и љубила га у оно што је остало од његовог лица, јер сам га волела највише на свету. Никада тај призор нећу заборавити. Никада ме нико није волео као он, а то је, иначе, и разлог моје велике нетрпељивости са Светланом Ражнатовић – рекла је Јелена у Лазаров подкасту.

Карлеуша је половином децембра прошле године гостовала у Информеровом подкасту, када је открила до тад непознате детаље везане за Ћандину ликвидацију. 

– Био је то 23. март 2000. године. Са њим је био најбољи друг, пица мајстор који је правио пице у киоску. Толико о опасним момцима. Зна се и ко га је убио. Сведоци сарадници су рекли да је исти убица који је пуцао на премијера, Звездан Јовановић. После сам сазнала из полицијских сазнања, да је екипа која га је јурила, Земунски клан, из неког чудног разлога чекала да ја не будем у колима. Пуцали су на Зорана из два калашњикова.

Њихова љубавна прича почела је на несвакидашњи начин. 

– Ћанду сам упознала за време бомбардовања. Први леп дан сам искористила да изађем из стана после месец дана седења затворена, те сам отишла са најбољом другарицом Иваном (Кукрић) на сплав “Монца” да попијемо пиће. Обукла сам неку танку мајчицу, потпуно неадекватну. Смрзавала сам се. У једном моменту, неко ме је огрнуо јакном. Пошто сам увек била ку*чевита, окренула сам се дрско. Иза мене је био Зоран. Рекао ми је: “Поздрави маму!” Како ми је рекао, Дивна му је средила неку рекламу на радију. Рекла сам: “Хоћу”.

– Убрзо сам кренула и рекла му да би требало да му вратим јакну, нашта ми је одговорио да и он креће и да би нас повезао, ако се слажемо. Пристала сам. Ми крећемо, у позадини чујем његове другаре како се смеју, јер нигде ни не треба да иде, већ креће само да би мене повезао. Долазим до аутомобила, када схватам да он вози двосед. “Порше” кабиолет. Он се окреће ка Ивани и каже: “За тебе нема места”. Ја сам видела “порше”, двосед, кабиолет и извинила се Ивани што ћу морати да је оставим. Пала сам на отварање врата и на брз ауто. Ипак ја, новобеоградска дизелашица, никада нисам доживела да се према мени неко тако опходи. После сам у сваком тражила такво опхођење и ни у једном га нисам нашла.

– Иначе, сањам Зорана често. Сан изгледа тако што седим са Душком и децом и видим га за другим столом. Жив је и гледа ме и тешко му је што ме види срећну, али се прави да ме не препознаје. Дакле, седим са мужем и децом, а поред нас је човек којег су убили усред наше највеће љубави – завршава Јелена своју причу Информеру.