Објављена прва фотографија Ведране Рудан откако се лечи од опаке болести (ФОТО)

Књижевница Ведрана Рудан након што је открила да болује од опаке болести, у мају ове године, обећала је да више неће писати, већ да ће се посветити лечењу. 

Међутим, позната дама готово редовно објављује своје текстове на бројне друштвене теме и о току своје борбе са карциномом.

Загрљај 

Међутим, Ведрана је током јучерашњег дана изненадила пратиоце на друштвеној мрежи Фејсбук када је објавила фотографију.

Ово је први пут да је књижевница објавила своју слику, откако болује од опаке болести.

На фотографији су Руданова и њена унука у нежном загрљају.

– Кад ти потону све лађе – написала је хрватска књижевница, којој је овај излив емоција, судећи по призору, и те како пријао.

Моја унука не зна ко су Срби

Ведрана Рудан својевремено је говорила да јој је тема о српско-хрватским односима “изашла на нос”, те је додала да њена унука не зна ко су Срби.

– Та ми тема излази на нос. То би било као да тридесет година из дана у дан једеш исту храну. Не знам како већ сви нисмо цркнули од анорексије. Наши политичари не одустају, стално нам бацају исту кост и не куже да се већина више ипак не пали. Рига нам се од те теме – рекла је Рудан и закључује: 

– Најновија генерација Хрватица и Хрвата у хордама одлази на концерте Пријовићке. Радује ме што моја унука појма нема ко су Срби – поручила је списатељица.

Између мене и моје деце никада није било љубави 

– Би ли требала бити другачија? Не зову ме, кад ме и назову у њиховом гласу чујем лажну забринутост и искрену досаду. “Како си, мама?” “Добро”, говорим гласом који није мој, па се поздравимо. Моји пријатељи, моји здрави пријатељи пате јер су им деца неподношљива. Хладна, бешћутна. Жао ми је мојих пријатеља јер нису слободни. Мени су моја деца странци, непознати људи који ми иду на живце једнако онако како и ја идем њима. Кад су била мала тражила су мој загрљај, слином ми бојала лице, кикотом ме насмејавала. Њихове ручице, њихове ножице наборане попут оних француских гума, све ме то доводило до емоционалног оргазма. Данас знам да су моја деца тада била животињице које су морале бити љупке да би преживеле. Да ме нису грлили, да су пљували у мене, да нису вриштали од среће кад бих се указала на вратима можда бих их дала у добре руке, па нека се онда те руке ј**у с гадним животињицама. Желим рећи, између моје деце и мене никад није било љубави. Све је био голи интерес. Она су ме чупкала за косу и жмирила од ужитка јер су њушила да без мене не могу, ја сам свршавала од среће јер сам мислила да сам се сударила са есенцијом љубави. Који зај**. А онда… Време лети, па одједном с друге стране стола видиш странце који су к теби свратили на недељни ручак јер мисле да морају бити пристојни. Твој муж и ти покушавате након ручка, док се кава пуши, започети разговор на било коју тему. Па изговарате реченице. Гости их не чују. Ни син ни кћи ни унук.Ти људи не говоре, они шаљу поруке онима који су им битни. Кад попију каву изаћи ће из мог живота с цереком на устима и ледом у очима. 

Откако имам рак, волим само мужа 

– Откако имам рак тако ми мало људи треба, они најближи најмање. Волим само мужа. Он се није променио. Жалим што сам родила, мислила сам да ћу родити вечну љубав. У неким годинама никоме од нас памет није јача страна. Биологија нас ј**е. Мени треба неко чије очи нису ледене, чије руке нису хладне чији глас није пун лажне жалости. И зато, ако ми на овом прегледу доктор каже да види “неке сене”, али да ће бити све у реду, рећи ћу му да искључи тужну трубу јер ја ни за чим не жалим. Никога нисам изгубила, нисам сама, уз мене је човек кога волим. Њега ће моје метастазе, ако их буде било, заиста угристи за срце. За бивше ловце на моје с**е пуне млијека живо ми се ј**е. Рак је одвезао циму која ми је окивала срце, нека се моја деца боре са својим олујама, ја одавно нисам њихов капетан. Телефон звони. Унук. Зове након три месеца. Како си, нона? Не дижем слушалицу. Тко те ј**е, злато нонино – истакла је Ведрана Рудан у свом тексту “Не жалим ни за чим”.