Обојица умрла у новембру: Ева Рас се огласила потресном поруком – Могу само да плачем…

Глумица, књижевница и сликарка Ева Рас већ дуже од четири деценије живи без свог вољеног супруга Радомира Стевића Раса, чији прерани одлазак никад није прежалила. 

Стварношћу против стварности

Позната дама се огласила на друштвеној мрежи Фејсбук, те објаснила зашто јој месец новембар тешко пада, те како проналази разлоге да настави даље кроз живот.

– Ја бежим у стварност, све прихватам од послова што ми нуде. Изашло је друго издање књиге и идем на гостовања само да не мислим. Стварношћу против стварности али не функционише, могу само да плачем. Новембар је месец сећања, мој муж је умро 22. а мој брат 29. новембра – признала је Ева, која се уметношћу бори против суровости које живот носи.

Одлазак без најаве

Ева никада није престала да га воли Радомира Стевића Раса, који је преминуо давне 1982. године.

Као веома млада глумица Ева Рас спознала је тамну страну партнерских односа. Са осамнаест година удала се први пут, а због недостатка љубави, након само две године развела се. Исто толико трајао је и њен други брак. 

Таман када је мислила да је са браковима завршила, упознала је своју највећу љубав, Радомира Стевића Раса. Како сама каже, није се надала да ће трећи пут пред олтар стати баш са њим, па ипак, њен живот променио се из корена, када га је срела. 

Иако су у љубави неко време уживали пуним плућима, изненада, њен супруг је без икакве најаве, дошавши једног дана са посла, преминуо. 

– Била је то прекрасна љубав. Питам се: Зашто сам осуђена да останем без њега, без мог Раса? После њега само желим умрем и одем горе да будем с њим. Знате ли како ме је на кварно оженио? Упознала сам га у уторак, а у суботу сам се удала за њега. Ма, одмах после мог другог развода, имала сам 22 године. Нисам се чак ни пољубила с њим, а већ је инсистирао на томе да ме ожени. Салетао ме је пет дана, а онда сам му одговорила: “Да, удаћу се за Вас”. Тако је и било. Од дана кад сам постала његова жена, заиста сам осетила шта значи права срећа, а касније и кад смо добили ћерку Круну. Он ми ниједног тренутка није дозвољавао да у кући причам о послу, није желео да ме гледа нервозну. Никада у кући није поменута та реч, онда можете мислити колико смо имали лепих ствари за разговор. Основали смо и Театар националне драме 1964. године где су се изводила дела домаћих писаца, а три године касније ја сам стекла светску славу захваљујући улози у филму “Љубавни случај”. Чак и тада кад сам путовала и мушкарци ме били жељни, никада нисам погледала другог. Аман, никада нисам пала у искушење да помислим, а камоли да преварим мужа – истакла је својевремено Ева Рас.

Са братом и сестрама никада нисам имала заједнички језик

Популарна глумица рођена је у Мађарској, а одрасла у предграђу Суботице. Потиче из јеврејске породице, са којом од малена није имала заједнички језик. Мајку је волела и поштовала, оца је упознала са своје 22 године, а брат и сестре подмевали су њеној уметничкој души. Када је, сасвим случајно закорачила у свет глуме, живот јој се променио из корена. 

– Родила сам се у јануару, три месеца раније са 900 грама. Једва сам преживела. Одрасла сам у предграђу код Суботице. Сестра близнакиња рођена је са 400 грама мртва. И за мене су мислили да ми нема спаса, али преживела сам те прве критичне дане, када нисам фактички била ни развијена. Некако сам се од тог тренутка издвајала од читаве фамилије, која је била прилично велика. Мој деда је имао 14 деце, мајка је била једна од њих. Та жена је била свемогућа, иако сам имала честе сукобе с њом. Имала је став, и на томе сам јој захвална. Са својих годину дана чим сам проговорила изговорила сам да ми је сестра близнакиња мртва. Тако мала, а у глави сам то имала као кроз неку маглу, иако је то немогуће. Имам и рођеног брата, као и две сестре које нису биолошке. То су моје рођаке с мајчине стране које је мајка присвојила као своје. Никада са њима нисам имала заједнички језик. Била сам дете које слабо једе, док су они сви били јешни. За столом сам увек била вишак, никада се нисмо слагали. И дан данас када брат и сестре дођу у Београду, они оду у хотел. Када сам се заинтересовала за глуму, подсмевали су ми се, а да не причам касније за неке моје улоге у којима сам била нага. За њих је то било нешто невиђено. Нису ме се стидели, али сматрали су ме будалом, као и све уметнике. Међутим, њихово мишљење ми никада није било битно јер да сам их слушала не бих остварила своје циљеве и снове – својевремено је говорила Ева о својој породици.