Region Danas
Aca Lukas u razgovoru s medijima otkrio je mnoge nepoznate detalje o svojim kolegama. Kako kaže scena je puna kiseline i virusa, ali ne krije da je i on bio jedan od njih na početku karijere. Međutim, danas je sve potpuno drugačije.
Svaka scena je puna “kiseline” i likova koji samo čekaju da potonete. Kako se snalazite na takvoj sceni?
– Pazi, kad sam bio mlađi, često sam se znao posvađati pa se onda nešto prepucavati s njima, ali sada sam u fazi u kojoj imam životne prioritete koji nisu vezani za estradu. Moj prioritet je uvek bila muzika, imam decu i svoj privatni život, a profesionalno se takmičim samo sa sobom. Iskreno, svi mi, ne samo na estradi, već i u životu, imamo taj virus u sebi, i to je bolest koja može da se aktivira u svakom trenutku, a ta bolest se zove sujeta. Ako te ta bolest uhvati u poslu kojim se baviš, ona te sve više guši i na kraju te uništi.Ja sam to kod sebe pobedio i danas se ne radujem tuđem neuspehu, ali da budem iskren, ne radujem se ni tuđim uspehima, tako da sam potpuno indiferentan. Niko nije imun na to, a na ovaj način se štitim od toga. – govorio je pevač pa nastavio
– Dok god gledaš u tuđa dvorišta i pratiš ko ima više i šta ima, nema ništa od toga. Godinama sam se bavio fudbalom i tamo mi takmičenje ima smisla, ali ovo je umetnost. Ovde takmičenje nema smisla jer cilj je da svako bude svoj. Ljudi vani imaju svoje karijere, a kod nas čak i ako ostvare uspeh, gledaju da li je drugi postigao više. Koji je smisao ako ne uživaš u svom uspehu? Istina, sve to vraća na priču o Arenama. Da, sve te priče o Arenama, sve mi je to postalo pomalo bljak. Niko više ne priča o tome kako je bilo na koncertu, kakav je bio zvuk i atmosfera. Njih to ne zanima. Pričaju o tome ko je bio na crvenom tepihu. I to je laž.Nije to crveni tepih, već neka izgužvana, flekava crvena ponjava, a oni pričaju ko sve prolazi. A tu prolaze i Kurta i Murta. Od starleta do učesnika rijalitija koji su sada najveće zvezde. A to su budale, a ne zvezde. I onda pišu o takvima, a o koncertu ništa.
Kad već pričamo o novim pravcima, trap-folkeri su preuzeli scenu. Kako vam se čini ta “nova krv” i njen uticaj na estradu?
– Reći ću ti ovako, pojavili su se neki novi klinci koji su radili dobru muziku. Kao Jala i Buba ili Rasta. Imaju taj novi zvuk i to jako dobro rade. A taj “trap-folk” je nastao tako što su oni napravili puno hitova, a onda je naša srpska folk estrada, koja funkcioniše prema staroj poslovici “videla žaba da konja potkivaju pa i ona digla nogu”, počela juriti njih da im napišu pesmu. Pa onda Lepa Brena juri Jalu i Bubu da joj napišu pesmu i tako nastane ne “trap-folk”, već “trash-folk”. Ti momci pišu sjajne pesme, ali to nije za nas. Ja to ne mogu da pevam. Ne podcenjujem to, nego kažem da to ne znam raditi. Da, ali vi to ni ne morate raditi. Ako je, na primer, tverkanje trenutno popularno, ne morate i vi na TikToku da trestete dupe. Pa da. Tako je i nastala ta hibridna muzika, gde su stariji pevači koji imaju svoje karijere, ali u želji da budu u trendu počeli snimati takve pesme, i to je postalo debelo smešno. Jer, imaš neku striptizetu od 25 godina koja izgleda odlično, a onda neka baba od 75 godina želi biti ista. Pa ne može, jer si zgužvana i stara!
A ima li neko od te mlađe ekipe ko vam je bliži po senzibilitetu, s kim biste možda mogli sarađivati?
– Ne pratim to više otkad sam bio u onim nesrećnim Zvezdama Granda, ali iz tog perioda pamtim par momaka. Nebojša Vojvodić, njega pamtim kao nekog ko bi mi bio sličan po senzibilitetu, bio je dobar, ali nije prošao najbolje. Puno veću karijeru je napravio Amar Gile, i on mi je zapravo jedini kojeg bih svrstao u tu vrstu muzike. On mi jedini odgovara, ne toliko po muzici ili stilu pevanja, već po senzibilitetu. On ima i taj nastup na bini. A od novih ne znam, ne pratim baš, ali ima dobrih. Evo, rekao sam već, Jala i Buba i Rasta, ali tu je i Angelina. Dobro rade. Jedino što mi svi ti nastupi deluju oskudno. Moraš imati i ljude na bini. Kad imaš samo lika iza koji pušta matricu, to izgleda bedno. Ma da, ali problem je što nove generacije često ne izvode vokalno svoje pesme, već većinom idu na playback. Dobar vokal je postao zapravo redak. Apsolutno. Znaš, kad pevaš, moraš imati zvuk. Kad pevaš, moraš i da pevaš, a ne da izvodiš folirante. To ne možeš da prodaješ na duže staze.
Bonus video:
