"Sve računam negde je tamo kod prijatelja, doći će…" Otac heroja iz Banjske Stefana Nedeljkovića kroz suze progovorio: "Nisu nam dali da mu upalimo sveću"

U oružanom sukobu sa tzv. kosovskom policijom u Banjskoj 24. septembra 2023. godine stradala su trojica Srba, među kojima je i Stefan Nedeljković. Za njima se na Kosovu i Metohiji još tuguje, i tugovaće se i plakati sve dok i poslednji Srbin bude tu, na svom ognjištu.

Sa suzama, od tog 24. septembra, počinje svaki dan u kući Stefana Nedeljkovića, čiji je život mecima prekinut u 32. godini u Banjskoj. Stefanova porodica svoju bol za njim nosi ponosito i hrabro, čuvajući snagu za njegove tri ćerkice, koje su prerano ostale bez oca. Stefanov otac prvi put od tragedije otvorio je dušu pred novinarima i prisetio se tog najtežeg trenutka. Nisu ni počeli razgovor, a njegove oči bile su pune suza. Srce prepuno tuge. To su osetili čim je ušao u prostoriju u kojoj smo dogovorili razgovor za Kurir…

Četrnaest meseci tačno je prošlo od Stefanove smrti…

– Za mene je prošla večnost. Znate, on dođe kući, pa ode, nije ga mrzelo. Dolazio bi ranom zorom da mi pomogne oko posla. I sad mislim doći će. Sve računam negde je tamo kod drugara, kod prijatelja, doći će…

Gledate li na kapiju?

– Ne, ali sam sebe od prvog dana kad se to desilo ubedio da je tu i tako razgovaramo. Nismo imali odnos otac-sin, već smo bili drugari. Tako isto i sa drugim sinom i ćerkom. Ono što su se stariji i mlađi sin dogovorili, mi ćemo to da ispunimo. Njegovu decu uz pomoć snajke ćemo da izvedemo na put, da postanu onakvi ljudi kako ih je Stefan učio da budu: radni, vredni, pošteni, patriote, da budu Srbi i da poštuju veru, pa polako, uz božju pomoć, mislim da ćemo uspeti.

Šta kažu unuke, pitaju li za tatu?

– Znaju sve, sećaju se svega, utučene su, vrlo malo hoće da pričaju. Idemo redovno na groblje. Napišu mu čestitku, pisamce, pa ostavimo na grobu. Malo su i ljute… Pustili smo ih da se same izbore na svoj način, a mi im pomažemo onoliko koliko mislimo da treba, pa doziramo neke stvari da se deca ne opterete i da sve ovo ne ostavi posledice na njih.

Kakav je bio Stefan? Za nas u Srbiji je veliki heroj.

– Bio je on heroj, to znaju svi. Cela Srbija zna. Ima mnogo prijatelja. Voleo je da putuje, voleo je slobodu. Želim da vam kažem jednu stvar, da se zahvalim opštini Zvečan, koja je proglasila jednogodišnju žalost kada je stradao. Na dan opštine sve manifestacije su protekle bez muzike i na taj način su pokazali koliko je on vredeo i kakav je bio. Takođe, nakon tog događaja građani su odložili svadbe, veselja, otkazali rođendane, narednih dvadeset dana se nije održavalo nijedno slavlje. To vam samo govori kakav je bio čovek i koliko su ga voleli, poštovali. Po prirodi je bio hrabar, neustrašiv, pravičan, jako vredan. Pre tri godine smo napravili kuću u kojoj je on živeo sa svojom porodicom.

Kako je vaša snaja?

– Ne može da se oporavi još uvek. Utučena je, ima problema sa spavanjem, stalno pije neke tablete. Teško je to…

Supruga?

– Majka ko majka, kao i sve majke. To je posebna priča. Šta ćemo, moramo da se borimo.

Kako se borite, čime?

– Tako što radimo da ovoj deci obezbedimo budućnost. Imam drugog sina i snaju, i ćerku. To jeste veliki udarac, ali Stefan bi nam zamerio da zapostavimo familiju. On bi išao napred i nama to daje snagu da radimo da se borimo da decu izvedemo na put i da se mi stabilizujemo onoliko koliko možemo. Ljudi me zovu na slavlja, ali još uvek nemam snage, ne mogu da odem.

Šta vam kažu prijatelji, komšije?

– Dođu ljudi, ali teško mogu da iskažu rečima to svoje saosećanje, jer znaju koliko je nama teško. Zvečan od tog 24. septembra nije više ista opština. To se vidi po ljudima, utučeni su. Teško im je i neprijatno. Na dan sahrane, kad smo otišli u Vrnjačku Banju, došao je sveštenik. I izjavio saučešće i kaže ovako: “Vi ste danas izgubili mnogo, ali smo mi dobili. Stefan je dao primer mladim ljudima šta znači otadžbina, država, sloboda. Dao je svoj život, ali su mnogi mladi ljudi na osnovu toga shvatili neke stvari i postali su jači i otporniji.”

Kakav je bio kao dete, školarac?

– Super đak. Sam je učio. Voleo je da se igra. Bavio se sportom, igrao je fudbal do 21. godine, pa je posle imao neku povredu. Kasnije se bavio rekreativno trčanjem i učestvovao je na dva polumaratona, na takmičenju na Tari. Bio je razvijen, mišićav, kod njega samo pločice. Imao je smisla za garderobu. Lepo mu je sve stajalo, znao je da se obuče. Nikad nije hteo da siđe u kafić ili do prodavnice a da nije lepo obučen, bez obzira na to da li je sportski ili svečanije, sve je moralo da bude na svom mestu.

A kada je postao otac?

– Mlad se oženio, imao je devetnaest godina. I sad je bilo dvanaest godina braka za slavu Đurđić. Već sa dvadeset je postao otac. Tada sam mu rekao, blago tebi, ti ćeš da budeš deda u četrdesetim. Nažalost, nije se to obistinilo. Hvala bogu da je ostavio troje dece, da ima i posle nas ko da ga spominje da se seća.

Poslednji dani kako su izgledali, da li je nešto moglo da se nasluti? Obično ljudi kažu da roditelji mogu da osete.

– Taj dan sam sedeo sa prijateljem u kafani. Nisam imao osećaj da mi je bilo šta govorilo. On je možda poslednjih mesec-dva bio malo smerniji. Interesantno je to da smo te godine svi zajedno, cela porodica, otišli na more, i to mesec dana. Na osnovu toga, kad pričam sa suprugom, možda je to neki osećaj.

Trenutak kada su vam javili?

– To je malo bilo i nepošteno. Neki su znali u toku dana. Čak su neki ljudi dolazili kod mene kući i rekli su mlađem sinu da je Stefan ranjen, ali da je dobro i da treba da ga prebace, uh… Znate, ja sam čak sutradan otišao na posao i otvorio sam magacin da radim, slučajno je sinu neki dečko rekao da je Stefan nastradao. Sad kad pitam ljude, kažu da nisu imali hrabrosti da mi kažu, nisu mogli, bilo im je teško.

Je l’ imate snage da idete na to mesto?

– Idem stalno. Idem ja, a i građani. Ljudi pale sveće. To mesto su tri puta dosad skrnavili. Mi odemo, pa onda oni dođu i sklone sve to, i ravnaju da ne ostane nikakav trag. Onda sutradan odemo i obeležimo. Evo, dva meseca nisu dirali, videćemo dalje. Nama ne daju da upalimo sveću, a njihov čovek ima ulicu od tri kilometra u Banjskoj. Nije moj sin išao na jug, nego je branio svoju kuću. Sada su oni heroji, a mi smo neprijatelji. Videćemo i to. Bio sam u Prištini da preuzmem njegovo telo. Tri dana su me vodali, tek sam ga šesti dan preuzeo, ali sam bio dostojanstven i, kad su mi ga pokazali, samo sam ga poljubio i okrenuo se, nisam hteo da vide moju suzu.

Vi ste heroj kad ovako pričate.

– Moj Stefan zaslužuje to.

Da li prijatelji i posle godinu dana zovu?

– Kako da ne. Od Brazila do Rusije, cela Evropa, svi se javljaju.

Da možete, šta biste mu rekli?

– Uh, ne bih o tome. Sve znam do poslednjeg trenutka, a znam i šta smo nas dvojica razgovarali pre toga. Ovde su tenzije godinama od Kfora, Unmnika. Posle nekih problema koji su bili tu po Zvečanu pričali smo i rekao mi je: “Ćale, malo nas je, ne bi trebalo da neko od nas strada.” Ako jedan čovek strada. nama Zvečancima ne treba ništa. Jedan čovek je za nas mnogo, a desilo se da on bude taj čovek koji je stradao. Znam mnoge stvari, ali ne bih da iznosim. Dvoumio sam se da li uopšte da dođem na ovaj razgovor. Ali, eto, kad smo se čuli telefonom i kad ste mi rekli neke stvari, ubedili ste me i onda sam pristao, inače, nisam raspoložen. Želim samo da porodica izađe na put i da se stabilizujemo i izborimo sa nesrećom koja nas je zadesila. Svašta sam mogao da zamislim u životu, ali da izgubim sina, to ne.

Srbija Danas/Kurir/Ljiljana Stanišić