Region Danas
Dečiji psihoterapeut Višnja Divild Žeželj za Espreso je dala savete i smernice roditeljima o načinu na koji bi trebalo da razgovaraju sa decom o tragediji koja se dogodila u školi na Vračaru
Nezapamćena tragedija koja se dogodila u OŠ „Vladislav Ribnikar“ izazvala je uznemirenost i šok u Srbiji i regionu.
Nakon masovnog ubistva na Vračaru, u kojoj je učenik sedmog razreda, osumnjičen da je usmrtio osam drugara i radnika obezbeđenja, a šestoro dece i nastavnicu ranio, roditelji su se našli u velikoj nedoumici – kako razgovarati sa decom i kako im pružiti adekvatnu podršku?
Višnja Divild Žeželj, dečiji psihoterapeut iz Pedagoško psihološko savetovališta Igrologija, za Espreso kaže da je mnogim odraslim osobama teško da shvate, razumeju i prihvate da se desila ovakva tragedija u jednoj školi kod nas.
– Ovakve događaje vezivali smo za filmove, serije, vesti koje dolaze iz Amerike, mislili smo to se dešava negde daleko od nas i naših kuća, škola, porodica. Informacije se munjevitom brzinom šire, dele i svi smo brzo saznali za ono što se desilo na Vračaru. Kako mnoga deca imaju telefon i pristup internetu pa samim tim i mrežama, portalima mogla su da isprate sve informacije i potrebne i nepotrebne, i prave i lažne koje su nažalost danima „bombarovale“ sve nas i pokrenule jedan talas nemilih događaja koji se još uvek ne smiruje, navodi Višnja Divild Žeželj i poručuje da je zato veoma važno razgovarati sa decom o svemu što se dogodilo.
Ukoliko ste roditelj koji nije siguran na koji način bi trebalo sa decom razgovarati o ovako bolnoj temi, dečiji psihoterapeut daje jasne savete kako bi trebalo povesti razgovor.
– Najbolje je da razgovor vodi roditelj ili neka druga odrasla osoba u koju detete ima poverenja i sa kojom se oseća sigurno. Prilagoditi razgovor uzrastu i senzibilitetu deteta. Pre svega proveriti šta je dete čulo, saznalo, koliko informacija ima i kako je sve to razumelo i doživelo. Obavezno pitati dete kako se osećalo kada je vest stigla do njega, kako se oseća sada dok se priča o tome. Poželjno je da onaj koji sa detetom prolazi kroz tu temu izrazi i svoja osećanja, razmišljanja o svemu što se dogodilo. Jako je važno o svemu razgovarati iskreno i otvoreno, istaći da se takve strašne stvari dešavaju veoma retko, naglasiti detetu da je sada sigurno i da ćemo mi kao odrasli uraditi sve što je u našoj moći da obezbedimo bolji svet u kom se ovako tragični dogadjaji neće dešavati. I onda nakon razgovora sa detetom da svako od nas porazgovara sa sobom šta je to što želimo za nas i našu decu, kakvu budućnost priželjkujemo, kakav svet zamišljamo, koje vrednosti gajimo i da li će nas one voditi ka cilju koju želimo da ostvarimo. Ako svako od nas načini mali korak, učini malu promenu, pažnju, vreme i sebe više usmeri na porodicu, bude dobar primer i model vredan kopiranja, jer naša deca više gledaju a manje slušaju, verujem da će svet biti bolje mesto, poručuje naša sagovornica.
Dečiji psihoterapeut savetuje da je važno da deca što pre vrate dnevnim rutinama, jer rutine i predvidivost daju deci sigurnost koja je sada najvažnija
– Bitno je da su roditelji tu, da su prisutni i da osluškuju šta je to detetu potrebno. Dozirati i priču o ovoj temi, ne forsirati da dete o ovome priča zato što se svakodnevno šalju poruke razgovarajte o ovome, svako ima svoj način, svoje vreme kada i koliko mu je potrebno da obradi neki događaj, neku informaciju. Zato budite tu za svoje dete kada njemu to treba, a ne onda kada nama odgovara ili kada se desi neka tragedija. Građenje dobrog odnosa sa detetom od najranijih dana od presudnog je značaja, jer dobar odnos, odnos poverenja i poruka svaki problem ima i rešenje, a do rešenja je lakše doći zajedničkim snagama uliva deci sigurnost i šalje signal da ako se nadjem pred problemom ima neko ko može da se pobrine za mene, kroz ovo ne moram prolaziti sam, napominje Višnja Divild Žeželj.
Višnja ističe da deca, kao i odrasli, na ovako potresne događaje mogu reagovati na najrazličitije načine.
– Neki sve negiraju i prave se da se ništa nije dogodilo, nekima prija da o tome pričaju da analiziraju i sve prate, neki se brane humorom, neki su isprepadani, preplašeni, dok neki osećaju bes i ljutnju. Deca mlađeg kalendarskog uzrasta kroz igru prorađuju ono što su čuli, videli, načuli i na taj način obrađuju sve što nisu razumeli, zato ih treba pustiti da se igraju i igara koje imaju agresivnu notu, igara u kojima je tema smrt, strah, bes jer igra je dečije orudje da razumeju svet i sebe u tom svetu. Deca koja su starija uglavnom imaju potrebu da se okupljaju i budu zajedno sa vršnjacima i na svoje načine prebrode ovu krizu u kojoj smo se svi našli, navodi naša sagovornica.
Promene koje su alarm za roditelje
Naša sagovornica podseća da decu treba uvek osluškivati, ne samo kada se nešto dogodi. Da su u strahu velike oči pokazuje i Višnjin primer iz prakse, te, kako kaže, ovih dana viđa kako odrasli vrše preveliki pritisak na decu.
– Mi kao odrasli decu treba da osluškujemo uvek, ne samo sada, ne još par meseci dok je ovo sveže već da iz ovog dogadjaja naučimo da budemo uvek prisutni i na oprezu. Imam utisak da smo sada svi otišli u drugu krajnost i da smo previše fokus stavili na svaku reč, svaki gest, svaku sitnicu kao da želimo da nadoknadimo sve ono što nismo do sada primetili, što smo propustili. U praksi ovih dana sve ćešće viđam preveliki pritisak koji sada odrasli vrše i bojim se da to može da dovede do većeg otpor, većeg povlačenja i zatvaranja. Mera, otvorenost, prisutnost, doslednost, pravovremenost je ono što je neophodno i deci potrebno kako bi u nama odraslima videli saigrače, a ne protivnike, napominje naša sagovornica i navodi kakvi postupci su alarm da se sa detetom nešto dešava:
– Svaka promena u ponašanju, u navikama, problem sa spavanjem, jelom, odnosom prema obavezama, školi, povlačenje posebno ako dugo traje i ometa svakodnevno funkcionisanje alarm je da se nešto dešava. Tada treba mobilisati sve snage i resurse i biti podrška detetu da prevaziđe krizu koja je nastupila.
Ukidanje društvenih mreža – da ili ne?
U jeku svih zbivanja veliki fokus je stavljen i na društvene mreže, naročito na platformu koja je najpopularnija među mlađom populacijom – TikTok. Na ovoj mreži, od prvog dana tragedije, nižu se fotografije i video zapisi o učeniku koji je počinio masovno ubistvo, kao i o njegovim žrtvama.
Mnogo toga što je objavljeno sadrži uvredljivu konotaciju, veličanje i oponašanje ubice i(li) fotografije na kojima je momak čiji identitet je ukraden.
Ministarka zdravlja Danica Grujičić navela je da je možda ovo trenutak da se sve mreže ukinu na mesec dana, a mnogi roditelji su se složili sa njom.
Zato smo našu sagovornicu pitali da li bi zabrana društvenih mreža od strane roditelja u ovom trenutku bila poželjan ili previše radikalan potez.
– Smatram da bi zabrana samostalnog korišćenja intereneta deci bar do desete godine bila od koristi uvek, a ne samo sada. Slično mislim i o nekim društvenim mrežama i igricama, što kasnije deca ulaze u taj svet to je za njih sigurnije i bezbednije. Deca nemaju dovoljno razvijeno kritičko mišljenje, mozak nije dostigao taj nivo razvoja koji je neophodan za izazove sa kojima mogu da se nose na mrežama, nemaju ni kapacite da razumeju, a ni alate da se izbore sa svim opasnosima koji na mrežama prete. Često imam utisak kao da su deca krenula u pohod na najviši vrh sveta bez mape, opreme i pripreme. A onda se čudimo kako to da su se izgubili, kako se nisu snašli i sačuvali, šta im se dogodilo i kako je do toga došlo. Deci je potrebno vodstvo odraslih, neophodne su im granice, a unutar njih sloboda koja će ih pripremiti za budućnost. Opet ću pomenuti meru jer mislim da smo je davno izgubili, svako umereno i kontrolisano korišćenje interneta, društvenih mreža pa i igrica sastavni je deo današnjice i dečijeg sveta. Mišljenja sam da trenutnu situaciju možemo iskoristiti i deci ograničiti pristup i vreme koje provode na mrežama i na taj način zaštititi ih od sadržaja koji se nameće preciznim algoritmima koji nam sada nude samo jednu temu a to je nasilje. Ali kada nešto ukidamo i ograničavamo važno je da nešto drugo nudimo, zato deci treba ponuditi druge sadržaje, podsetiti ih da postoje i druge aktivnosti kojima mogu da upotpune svoje slobodno vreme, ističe za Espreso dečiji psihoterapeut.
S obzirom na to da su se đaci brzo vratili školskim obavezama, Višnju smo pitali koja je preporuka za nastavno osoblje kada je u pitanju razgovor sa decom.
– Prošlo je više od nedelju dana od tragičnog događaja i za većinu život se polako vraća u normalu. Nastavnici i đaci vratili su se dnevnim rasporedima, obavezama, nastavnom gradivu, proveram, ocenama i mislim da je to važno za sve. Pucnjava na Vračaru će dugo bojiti naše živote i prožimati se kroz mnoge teme. Nastavnici imaju veliku odgovornost i obavezu da stanu ispred đaka i da im pre svega obezbede osećaj sigurnosti, a to je moguće samo ukoliko su oni dobro. Za neke od nas ovo što se dogodilo biće samo još jedan strašan događaj, za neke trauma, a za neke retraumatizacija. Od puno faktora zavisi šta ćemo poneti iz ovog iskustva. Duboko verujem u adaptivnost kako dece tako i odraslih kao i u rezilijentnost tj sposobnost da se sa stresom i izazovima nosimo. Važno je i da oslušnemo sebe, svoje potrebe i odgovorimo na njih kako bi na najbolji mogući način iz svega ovog izašli jači i sa novim strategijama za budućnost, navodi za kraj razgovora dečiji psihoterapeut Višnja Divild Žeželj.
Izvor: espreso.co.rs
