Region Danas
Trebalo je mnogo vremena da bismo našli neki cilj i putokaz izlaska iz stanja, u kojem su mnogi od nas pomišljali na sve, kaže Anđelko Aćimović
Najgorih godinu dana je iza njih, iza porodica devetoro dece od 11 do 14 godina i njihovog školskog čuvara, koje je ubio dečak-monstrum Kosta Kecmanović 3. maja prošle godine u OŠ “Vladislav Ribnikar”. Bol za najrođenijima ne jenjava, a samo njihove duše znaju kako im je.
Anđelko Aco Aćimović jedan je od retkih roditelja koji je smogao snage da javno priča o osećanjima u vezi s tim danom kad je ostao bez svog anđela.
Njegova Angelina ga, kako svedoči, odozgo stalno posmatra i pokazuje mu put kojim da korača.
TUGA NAS UJEDINILA
– Teško je, nimalo nije lakše, nego smo navikli na težinu. Porodice ubijene dece i Dragana obeležile su parastosima prvu godišnjicu i bio je to veoma težak dan za sve nas. Trebalo je mnogo vremena da bismo našli neki cilj i putokaz izlaska iz stanja, u kojem su mnogi od nas pomišljali na sve – iskreno govori Aco i ukazuje na put, koji je njegovoj supruzi i njemu, a svojoj majci Nataliji njihova Gina pokazala. Ona je samo 14 godina bila istrajna, odlučna, poštena i vredna, a Anđelko je pronašao motiv da ćerki, koja ih gleda s neba, pokaže da nisu potonuli.
– Ostalo nam je da verujemo i shvatimo da naša deca nisu nestala iako su fizički ubijena – iskren je Aco.
On nije od onih ljudi koji se neutešni povlače u sebe, već ume da uteši druge.
– Mi, koji smo izgubili decu u času, danas smo prijatelji koje je tuga ujedinila i jedni kod drugih uspevamo da probudimo i tračak radosti. Niko nikog ne razume kao mi međusobno, ne samo nas 10 porodica iz Beograda, nego i one iz Dubone i Malog Orašja – govori Anđelko.
Kaže da je majkama najteže.
MAJKAMA NAJTEŽE
– Majke su izgubile bića koja su nosila u sebi i to je tuga bez kraja.
Posle godinu dana od masakra, Anđelko kaže da su zaključili zašto je došlo do zločina kojim se dečak-ubica Kosta Kecmanović upisao u istoriju kao najmlađi masovni ubica.
– Posle toliko vremena mogu da kažem da smo pronašli uzroke ovih tragedija i da su to neadekvatno vaspitanje i nebriga o deci, a uz to i destruktivni uticaj interneta – istakao je on.
Bol za ubijenom ćerkom, posle 12 meseci, Aćimović pokušava da dočara što vernije i kaže da se osećanja mešaju i prepliću.
– Idemo od tuge do ponosa. Zauvek smo neutešni što nije fizički sa nama, ali i preponosni što smo baš takvu Angelinu imali. Njeno intelektualno nasleđe nas usmerava da ne dozvolimo da sećanje na nju i žrtve masakra izbledi i to su ideje vodilje za fondaciju koju smo osnovali. Ideja nam je da, pored kulture sećanja na žrtve beogradskog i masakra u selima kod Mladenovca, utičemo na poboljšanje prilika da niko više nikada ne oseti bol nalik našem – objašnjava Anđelko Aćimović.
NE MRZIM NI NJIHOVO NESREĆNO DETE NI NJIH
U toku poslednjih nekoliko meseci roditelji ubijene dece i porodica Dragana Vlahovića, domara njihove škole, nekoliko puta su se sreli oči u oči s roditeljima ubice – Miljanom i Vladimirom Kecmanovićem.
Na osnovu onoga što je video i čuo od njih Anđelko kaže:
– Potresno je gledati ponašanje roditelja koji ne shvataju šta su uradili. Očigledno su licemerni. Izjavljuju saučešće, a sebe predstavljaju kao žrtve i traže pogodnosti za sebe i sina ubicu.
S kakvim se osećanjima tada bori, Andjelko odgovara, a u očima mu se vidi razočaranje.
– U početku je to bio bes, a sada je prezir, ali i žalost što takvi ljudi postoje i imaju decu.
Za Kecmanoviće kaže da ljudskosti nemaju, kao ni empatije.
– Bilo bi ljudski da su iskreno rekli: “Da, ljudi, shvatili smo gde smo pogrešili. Osećamo odgovornost za to. Krivi smo, kaznite nas.” Mi nikog ne mrzimo, ja to osećanje nemam. Ne mrzim ni to njihovo nesrećno dete ni njih, oni su za mene niko i ništa, kao i njihovi advokati – istakao je.
GRANICA ODGOVORNOSTI MORA DA SE SPUSTI
Anđelko zaključuje da roditelji žrtava masakra neće biti zadovoljni presudama u krivičnom i parničnim postupcima protiv Kecmanovića.
– Nerealno je očekivati da ćemo biti zadovoljeni bilo kakvom sudskom odlukom jer imamo zakon kojem je potrebna promena. Trenutno imamo situaciju da roditelji odgovaraju po objektivnoj, odnosno subjektivnoj odgovornosti, a da maloletni ubica sa 14 godina, kada je ličnost prilično formirana i kada je odmakla u razvoju, nije odgovoran. Taj zakon bi trebalo promeniti i spustiti granicu na 10 godina, da od tog perioda deca imaju odgovornost.
Foto: Screenshot Republika youtube canal
Izvor: Republika.rs
