Region Danas
Svet je zbunio i šokirao izraelski napad na Hezbolah eksplozivnim pejdžerima i voki-tokijima. Dokumentarac “Nulti dani” o Staksnetu, kompjuterskom virusu koji je napravio štetu iranskom nuklearnom programu, podseća da ovakve akcije Izraelu nisu novina.
Postoji teza da su kompjuterski virusi prvo živo biće koje je stvorio čovek. Držaćemo se tog rasprostranjenog naziva – virusi, iako postoji čitava klasifikacija i neki precizniji, tehnički izrazi. Hakeri koji ih stvaraju mogu biti željni zabave ili zarade, haktivisti sa ideološkim ciljevima, ali i oni državni, zaposleni na obaveštajnim ili vojnim poslovima. Staksnet su stvorili takvi, te film funkcioniše kao politički triler, prati sukob agenata SAD i Izraela sa Iranom posle islamske revolucije.
“Nulti dani” je tehnički izraz za vreme koje protekne dok autor softvera ne shvati postoje li delovi podložni hakerskom napadu i kako bi to trebalo rešiti. Staksnet je bio bez greške napisan kompjuterski virus, protiv koga nije bilo zaštite, sam se razmnožavao i funkcionisao, bez uticaja spolja i potrebe za kontaktom s onima koji su ga stvorili. Imao je cilj da “nađe” specifične kompjutere iranskog nuklearnog programa i oživi u njima, koji, naravno, nisu bili povezani za internet i nije im moguće tek tako pristupiti.
Film za sagovornike ima stručnjake za kompjutersku bezbednost iz poznatih kompanija poput “Kasperskog” i “Simanteka”, pojavljuje se i momak iz Belorusije koji je prvi detektovao virus. Potpuno se uklapaju i stručnjaci za vojnu bezbednost i autori koji se bave radom obaveštajnih službi. Slažu se da odvojenost od mreže nije zaštita, jer i te kompjutere opslužuju ljudi, instaliraju nove programe i sl. Ne samo što je namernom zarazom pet kompanija koje sarađuju s “Natanzom”, postrojenjem sa centrifugama za obogaćivanje uranijuma, Staksnet našao put do svog cilja nego je bio umešan i ljudski faktor, agenti na terenu.
Da bi ovaj virus dugo ostao neprimećen iako se lako širio (i ogromnoj većini kompjutera nije štetio), unutar njegovog koda postojali su legalni sertifikati, te inficirani računari i antivirusni softver – njihov “imuni sistem” – nisu na njega reagovali. Do validnih sertifikata nije lako doći i oni su svakako dopremljeni špijunskim radom.
Ovde stvari postaju zabrinjavajuće, jer je Staksnet izazvao svojevrsnu pandemiju. Film prikazuje krticu iz američkih službi koju tumači glumica i, ako izaberemo da budemo nepoverljivi, taj deo može biti izmišljen, to mogu biti popunjene rupe u priči. Ali postojanje tajnih bezbednosnih službi koje se bave proizvodnjom softvera za napad praktično niko ne poriče, u SAD su otkriveni i fondovi za njihovo finansiranje. Međutim, brine to što su u slučaju Staksneta reagovale čak i američke službe za zaštitu kad se pojavio kod njih, a dotad je bilo jasno da je reč o virusu koji nekako ugrožava industrijske sisteme. Nisu imali nikakve informacije o njegovom poreklu i nameni.
Edvard Snouden tvrdi da upotrebu kompjuterskog (sajber) oružja može odobriti samo predsednik SAD. Isto važi još samo za atomsko. Ali za sajber oružje ne postoji konvencija, nema doktrine niti opsežnih javnih rasprava. Iranski nuklearni program je nastavljen, a smatra se da je Iran i uzvratio hakovanjem američkih banaka. Pisalo se i o drugim zemljama, severnokorejskom hakovanju “Sonija”, ruskim hakerima i američkim izborima… Bila istina ili ne, u sajber ratu nema pravila.
“Nulti dani” je snimljen 2016. godine, a digitalizacija je postala još masovnija. Jasnija je svojevremena zabrinutost Zapada i SAD zbog dominacije Kine i “Huaveja” u 5G tehnologiji, što je rešeno… pa, na silu. Jer ako već imamo kamione i automobile bez vozača, kompjuterizovane sisteme gasovoda, elektromreže, avio-saobraćaja i kontrole letenja, sve do vojnog naoružanja, javlja se pitanje postoji li nešto već spremno, neotkriveno, sposobno da zaustavi čitavu jednu državu ili ceo svet.
