Region Danas
Serija „Što se bore misli moje” prikazuje život i poslednje dane kneza Mihaila Obrenovića koji je ubijen u Košutnjaku 29. maja 1868. godine. Ubistvo Mihaila je bio prvi pravi politički atentat u modernoj Srbiji. Mihailo nije ni prvi, a ni poslednji srpski vladar koji je ubijen, već je nažalost samo jedan u nizu. Pozadina atentata i pravi nalogodavci uglavnom ostanu sakriveni, a tako je i u ovom slučaju, pa ni posle vek i po ne znamo sa sigurnošću kakva je bila uloga velikih sila, Karađorđevića i Milivoja Petrovića Blaznavca u ubistvu.
Knez Mihailo nije verovao da mu se može desiti bilo šta ružno u Srbiji koju je veštom diplomatijom oslobodio od turske vojske. „Nema Srbina koji će na mene dići ruku”, govorio je i uoči samog atentata i pored svih upozorenja njemu bliskih ljudi. Nije znao koliko je grešio.
Sigurno je da izvršioci atentata na srpskog kneza sami nisu mogli sami da osmisle i sprovedu plan. Bio je potreban novac i dobra organizacija, a to su retki mogli da obezbede. Knez je ubijen u toplo majsko nedeljno popodne 1868. u beogradskom izletištu Košutnjak, dok je šetao sa verenicomKatarinom Konstantinović, njenom majkom Ankom i strinom Tomanijom Obrenović.
Uprkos upozorenjima Mihailo nije imao veliko obezbeđenje – s njim su bili samo ađutant Svetozar Garašinin, sin Ilije Garašina, kočijaš i poslužitelj. U kneza Mihaila je pucano iz malog, specijalno napravljenog pištolja, a posle je dokrajčen ubodima vojničkog noža.
U istoriji kao izvršioci zavere ubistva kneza označeni su braća Radovanovići, koji su se navodno osvetili knezu zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, označen je kao glavni izvršilac ubistva. Radilo se o imućnom i uglednom trgovcu. Kao neposredni pomagači u ubistvu su označeni Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog Okružnog suda i Stanoje Rogić, trgovac.
Kneza i njegovu pratnju su u zasedi, naoružani s po jednim revolverom i handžarom, čekali Lazar Marić, Kosta Radovanović i Stanoje Rogić, dok je Đoka Radovanović bio nešto dalje. Mozak cele operacije bio je Pavle Radovanović, ali on nije učestvovao u samom ubistvu. U atentatu je ubijena i Anka Konstatinović, dok je Katarina lakše ranjena, kao i Garašanin, a Tomanija je uspela da pobegne.
Mihailo je ubijen na vrlo surov način. Pri lekarskom pregledu tela utvrđeno je da ima više rana, kao i da je lice “na svirep način nožem isečeno i nagrđeno i izrešetano”.
– Na glavi i po čelu isečen je na tri mesta tako da mu se i mozak video, isečen je i po licu, preko nosa, usta i vilice, isečene su mu i ruke desna i leva od donjeg zglavka naviše do lakta, a kuršumima ranjen je na četiri mesta, na jednom mestu poniže ispod desnog pazuha, na drugom malo niže od ovog prvog, k plećki, na trećem s leve strane na grudima, i na četvrtom posred rtenjače, više kostiju na leđima. A sve ove povrede, po uveravanju lekarskom, učinjene živom čoveku, smrtonosne su bezuslovno – navedeno je u optužnici protiv ubica kneza.
Ubrzo nakon atentata, braća su pobegla niz Košutnjak, tu ih je spazila vojna patrola i uhapsila ih. Zatim, u toku noći narednog dana, policija je privela i njihove saučesnike. Policija je nakon atentata izuzetno brzo i efikasno reagovala. Pritvoreni su, u najkraćem roku, kako ubice tako i njihove saučesnici. Nesumnjivo, to nam govori da su organi bezbednosti znali za postojanje izvesnih osoba čiji rad je usmeren u pravcu ugrožavanja života srpskog kneza. Ministri policije i vojske kasnije su i potvrdili te sumnje. Izostanak preventivne akcije protiv zaverenika pravdali su nedostatkom dokaza.
Svi zaverenici su izvedeni na sud i svima je presuđena smrtna kazna koja je izvršena na Karaburmi. Na ekspresnom suđenju zaključeno je da su optuženi učestvovali u zaveri da se srpski knez ubije i da se izvrši prevrat. Presuda smrću je izvršena 16. jula ujutru.
Atentatori, braća Radovanović, osuđeni su na smrt, zajedno sa drugim direktnim organizatorima ubistva, među kojima su bili i članovi čuvene porodice Nenadović, koja je bila u bliskim rodbinskim vezama sa Karađorđevićima. Bivši knez Aleksandar Karađorđević je u odsustvu osuđen na 20 godina zatvora za ubistvo.
Znamo ko su izvršioci, ali mnogo bitnije pitanje je ko su nalogodavci, a to nikada zvanično nije utvrđeno. To u svakom slučaju nikoga ne treba da čudi, s obzirom na to da politička pozadina gotovo nijednog ubistva u Srbiji do sada nije otkrivena javnosti, pa tako znamo i ko je ubio Karađorđa, kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu, kralja Aleksandra Karađorđevića, premijera Zorana Đinđića, ali ne znamo ko je iz senke vukao poteze.
Nalogodavci atentata na kneza Mihaila nikada nisu otkriveni, ali su se spominjali nekadašnji knez Aleksandar Karađorđević, koji je zbačen sa vlasti 1858. godine, i njegova supruga Persida, kao i neke strane sile. Srpske vlasti nikada nisu objavile dokumenta sa saslušanja atentatora.
Na suđenju su braća Radovanović navodno izjavila da im je bivši knez Srbije Aleksandar Karađorđević dao novac za izvršenje atentata, a da su im pomogli i Nenadovići, koji su bili u rodbinskim vezama i sa knezom Aleksandrom, pošto njegova supruga Persida dolazi iz porodice Nenadović, a i jedan od Radovanovića je bio u braku sa Nenadovićkom. Sud je zaključio da je zavera za cilj imala da Karađorđeviće vrati na vlast.
Ceo sudski postupak bio je očigledno montiran, a vlastima je odgovaralo da se skrene pažnja na Karađorđeviće s jedne strane, a i da skrenu istragu sa sebe sa druge. Kompromitovanjem Karađorđevića i njihovo eliminisanje iz srpske politike, jednim udarcem sklonjen je ključni protivnik dinastije Obrenović. Međutim, da li je istina zaista ovako jednostavna i tako lako otkrivena, sasvim pogodna da se krivica svali na jednog Karađorđevića i slučaj brzo zatvori?
Kome je sve odgovaralo da Mihailo bude ubijen i zašto?
Izvršioci i direktni organizatori atentata sigurno nisu znali da će posle izvršenja zadatka biti pohapšeni i ekspresno osuđeni na smrtne kazne. Njima su obećavane visoke državne pozicije posle ubistva kneza, ali su morali biti sklonjeni jer su bili opasni po nalogodavce.
Mihailo je Kneževinu Srbiju nazivao „Pijemontom srpstva”. Kraljevina Sardinija (Pijemont) bila je nosilac ujedinjenja Italije u 19. veku, koji je bio vek stvaranja nacionalnih država, vek ujedinjenja i oslobađanja od okupatora. On je želeo da osnuje „Balkanski savez” koji bi Turke proterao sa Balkana i insistirao na paroli “Balkan balkanskim narodima”, želeći da balkanski narodi budu ti koji će odlučivati o svojoj sudbini, a ne velike sile. Tek 1912. godine je Balkanskim ratovima došlo do ostvarenja ovog Mihailovog cilja.
Velike sile uvidele su da je knez Mihailo stožer svim potlačenim narodima na Balkanu, a ne samo Srbima, i da im je on bio zvezda vodilja na putu ka oslobođenju.
Knez se spremao za rat sa Osmanskim carstvom i težio oslobođenju svih srpskih teritorija od Turaka: Stara Srbija (Kosovo, Metohija, Vardarska Makedonija i Raška), Bosna i Hercegovina i njihovo ujedinjenje sa Crnom Gorom, a dugoročni planovi su sigurno podrazumevali i oslobađanje Srba u Austriji, iako to nije obelodanjeno.
Knez je naročito insistirao na zbližavanju sa drugom srpskom novovekovnom državom – Kneževinom Crnom Gorom, sa kojom je potpisao niz sporazuma okumivši se sa knjazom Nikolom Petrovićem-Njegošem. Srbija i Crna Gora sklopile su savez još 1866. u cilju oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Prema sporazumu, knjaz Nikola će po oslobođenju Stare Srbije pripojiti Crnu Goru Srbiji, odreći će se prestola i priznati kneza Mihaila za vladara, dok će on biti drugi po redosledu nasleđivanja.
Srbija se godinama pripremala za rat sa Osmanskim carstvom. Ubrzano se naoružavala i obučavala vojsku, oružje je uvoženo iz Rusije, a u kragujevačkoj Topolivnici proizvodilo se i domaće naoružanje. Topolivnicom je upravljao Milivoje Petrović Blaznavac, vojni ministar koji je svu pažnju usmerio na artiljerijsku tehniku, koje ipak nije bilo dovoljno, nauštrb obuke i opreme narodne vojske, oficirskog kadra i infrastrukture.
Austrougarska je po svaku cenu želela da spreči rat između Srbije i Turske. Ona je bila zemlja mnoštva naroda u kojoj su samo Nemci bili ti koji su upravljali zemljom, dok su ostali zavisli od njihove volje. Godine 1968. dolazi do austro-ugarske nagodbe kojom Mađari dobijaju jednak status u državi kao Nemci, međutim nezavisnost od Austrougarske su i dalje želeli svi, a pogotovo Sloveni.
Mihailo je neposredno pre atentata s Mađarima sklopio sporazum o podršci. Naime, prema sporazumu sa prvim čovekom Pešte, grofom Andrašijem, Srbija bi se obavezala da odustane od širenja na Ugarsku, a Mađari bi izvršili pritisak na Beč da Srbija bez rata dobije Bosnu do Neretve i Vrbasa. Ovo nije odgovaralo ni Habzburzima, koji su želeli da se šire ka Srtedozemlju, a ni Turcima.
Austrougarska se plašila da će rat Srba sa Turcima i oslobađanje od njihove viševekovne vlasti dati vetar u leđa Srbima i ostalim narodima u Austrougarskoj da nastave u istom smeru, a to bi doveo do rušenja monarhije, što se i dogodilo, ali tek posle pola veka – 1918. godine. Drugi problem bio je Mihailov plan da oslobodi Bosnu i Hercegovinu od turske vlasti, a već se otvoreno u evropskim krugovima pričalo o planu Austrougarske da okupira Bosnu i Hercegovinu, što se ostvarilo 1878. godine.
Austrougarski konzul u Srbiji Benjamin Kalaj radio je na tome da kneza Mihaila odgovori od rata sa Osmanlijama, a smatra se da je u najmanju ruku znao da se sprema atentat na kneza koji nikako nije želeo da odustane od oslobađanja Srba od Turaka u što kraćem roku. Naravno, ni Turcima nije odgovaralo da Mihailo ostane u životu, što je očigledno. Carstvo se raspadalo, i želeli su da što više odlože gubitak teritorija na Balkanu.
Pored Austrije i Osmanskog carstva, ni Britaniji nije odgovarao rat Srba i Turaka. Osmansko carstvo je u 19. veku nazivano „Bolesnikom na Bosforu” jer je bilo očigledno da je na kraju svog postojanja i bilo je pitanje vremena kada će se raspasti. Silama kao što su Velika Britanija i Austougarska odgovaralo je da Osmansko carstvo opstane što duže na Balkanu kao prepreka širenju ruskog uticaja među Južnim Slovenima.
S tim u vezi, postoji jedna zanimljiva činjenica vezana za sam dan ubistva kneza. Britanski konzul Džon Augustus Longvort bio je prisutan na mestu ubistva Mihaila neposredno nakon atentata jer se navodno slučajno našao na Košutnjaku. Da li verujete u tolike slučajnosti?
Kada govorimo o unutrašnjim interesima da Mihailo bude ubijen, pored spomenutih Karađorđevića, tu je i Milivoje Petrović Blaznavac. Za njega se govorilo da je jedan od mnogobrojne vanbračne dece Miloša Obrenovića, a samim tim i Mihailov polubrat. Milivoje se zalagao za miroljubivu politiku prema Austrougarskoj i bio u stalnom kontaktu sa konzulom Benjaminom Kalajem. Protivio se ratu sa Turcima govoreći da Srbija još uvek nije spremna za vojni sukob.
Blaznavac je posle ubistva Mihaila postavio za kneza maloletnog Milana Obrenovića i kao namesnik prigrabio gotovo celokupnu vlast u zemlji i postao najmoćniji čovek u periodu koji će uslediti. Lični neprijatelji Blaznavca smatrani su protivnicima dinastije i države, a neki su se, poput Svetozara Markovića, našli i u zatvoru.
Milivoje je u potpunosti upravljao knezom koji ga je posle punoletstva postavio za predsednika vlade. Usled svoje neograničene želje za vlašću, Blaznavac je u sebi potajno gajio nadu da će jednog dana sam zauzeti srpski presto.
Usmeravajući istragu prema Karađorđevićima, Blaznavac i liberali su prikrivali svoju odgovornost za kneževu smrt. Činjenica je da su i ministar vojske i ministar policije bili direktno zaduženi za kneževu bezbednost i da snose bar moralnu odgovornost za njegovu smrt. Samim tim, Blaznavac je imao interes da tok istrage usmerava što dalje od sebe i sopstvene odgovornosti.
Isto tako, sama istraga je nedvosmisleno pokazala da su Radovanovići, glavni egzekutori i organizatori ubistva u Košutnjaku, pripadali liberalnim političkim krugovima koji su bili gorčeni protivnici politike kneza Mihaila i njegovi najdosledniji kritičari.
Pored ovoga, Blaznavac je bio zaljubljen u kneževu verenicu Katarinu Konstantinović, s kojom se nekoliko meseci posle Mihailovog ubistva i venčao. Od Tomanije Obrenović, udovice Miloševog brata Jevrema, najstarije i u tom trenutku najuticajnije pripadnice ove srpske vladarske porodice, Blaznavac je tražio ruku njene unuke Katarine, a zauzvrat je ponudio svoju zaštitu Obrenovićima i dovođenje na presto njenog maloletnog unuka Milana Obrenovića.
Svesna težine situacije, Tomanija je prihvatila Blaznavčev predlog. Time je osigurala presto za svog unuka Milana, a Katarinu, kada već nije uspela da je uda za kneza, udala je za najuticajniju političku ličnost u zemlji. Blaznavacu je, s druge strane, taj dogovor omogućio vodeću političku ulogu u Srbiji, a i formalno je postao rođak vladajuće porodice.
Sagledavši sve činjenice, možemo zaključiti da u trenutku atentata u Košutnjaku knez Mihailo nije imao podršku velikih sila. Svaka iz svojih razloga, više ili manje, želele su njegov krah. Da li su one i u kojoj meri učestvovale u organizaciji atentata na kneza Mihaila nije dokazano. Ipak, ono što sami možemo zaključiti, iole poznajući srpsku istoriju, jeste to da je uticaj velikih sila u svim značajnim političkim događajima bio sveprisutan. Samim tim, kada govorimo o političkim atentatima, kojih je u Srbiji nažalost bilo previše, taj upliv stranog faktora je nezaobilazan, kaže istoričar Srđan Graovac.
Gotovo sva ubistva srpskih državnika povezuje jedna činjenica, a to je da su pred atentat kao po pravilu svi oni ostajali bez podrške velikih sila. Pošto nije bilo nijedne od tih najmoćnijih država koja bi ih zaštitila, oni bi bili prepušteni određenim činiocima unutar zemlje, koji su ionako želeli njihovo uklanjanje.
Atentat u Košutnjaku je ostavio nesagledive posledice po dalji razvoj Srbije. Ubistvom Mihaila srpski narod je izgubio iskusnog državnika u punoj snazi koji je upravo tada, možda i najviše trebalo da doprinese sveukupnom napretku zemlje. Prioritet Mihailove politike svakako je predstavljao rad na nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju ne samo Srba nego i drugih balkanskih Slovena. Upravo je on bio od onih retkih koji je dobro razumeo da se samo zajedničkim naporom i jedinstvenom akcijom svih balkanskih naroda može ostvariti potpuni uspeh.
Istina skrivena u rečima kneza
„Svaki dan neko otkriva atentatore! To je neka čudna srpska potreba da se neprestano smišljaju prevrati i smene dinastija; neprestana težnja za novom vlašću. Kao da nova vlast može usrećiti narod. Zapamtite, gospodine Anastase, da je narod taj koji može sebe usrećiti ili unesrećiti. Šta je jedan knez prema stotinama i hiljadama nesrećnih ili srećnih ljudi? Isto što i svaki drugi čovek, samo sa nešto više briga i obaveza o vratu!“
Ovako je Živorad Lazić u svom romanu „Ubiše knjaza” dočarao poslednji razgovor kneza Mihaila Obrenovića sa njegovim vernim upraviteljem dvora, Anastasom Jovanovićem.
Tamburaši na premijeri vilma „Što se bore misli moje”:
