"Još pamtim miris gardenije u kamenoj pustinji" Marija Bergam o snimanju serije "Sveci" usred Maroka i tome zašto je birala glumu za poziv

U trenutku dok svetska publika uživa u “Svecima”, a domaća ih iščekuje, Marija za TV Ekran otkriva kako je počela ova saradnja sa svetskim producentom.

Znači li vam ipak više sud domaće publike?

– Potpisali smo takve ugovore da nam je bilo zabranjeno do samog emitovanja da govorimo o projektu, pa sam radosna da konačno mogu da podelim vest o novoj seriji sa svojim prijateljima i publikom. Dobili smo svežu informaciju da je serija “Sveci” veoma gledana u Americi, što me posebno raduje. Nadam se da će publika na Balkanu imati ubrzo mogućnost da je pogleda.

Zvuči veoma ozbiljno kad se kaže saradnja s čuvenim Martinom Skorsezeom?

– Zaista, činjenica da sam bila deo projekta koji je radio Martin Skorseze i dalje mi deluje nestvarno.

Šta je presudilo da dobijete ulogu Irine?

– Dobila sam je na kastingu. Javnosti je poznato da se deo serijala snimao u Srbiji i tako je došlo do toga da i glumci iz našeg regiona dobiju priliku za kasting. Međutim, ja sam svoju ulogu Irine, koja je takođe bila svetiteljka, u epizodi o Svetom Sebastijanu, snimala u Maroku.

Da li umetniku ambijent i eksterijer pomažu u stvaranju lika?

– Snimali smo u centralnom Maroku, u kamenoj pustinji koja se graniči sa Saharom. Reč je o čuvenom filmskom studiju Atlas, gde su se snimali mnogi holivudski filmovi, među kojima i: “Lorens od Arabije”, “Gladijator”, “Igra prestola”… Naša epizoda odigrava se u periodu starog Rima, u vreme cara Dioklecijana, koji je nemilosrdno gonio i ubijao hrišćane. Put u Maroko bio je svojevrsna avantura, a snimanje u tom ambijentu, u toj fantastičnoj scenografiji starog Rima, olakšalo mi je uživljavanje u ulogu i u sve date istorijske okolnosti u epizodi.

Po čemu ćete pamtiti ovo snimanje?

– Po prelepoj, ali surovoj pustinji, i po neobično jakom mirisu cveta gardenije. Ono što je ovo snimanje činilo izuzetnim jeste neverovatan stvaralački entuzijazam kreativnog sektora koji se prenosio na sve učesnike u projektu.

Vidite li ga kao ulaznicu za dalji rad van zemlje?

– Dosad sam naučila da u našem poslu ne postoje nikakve garancije i da je uvek nepredvidivo kako će se stvari odvijati dalje.

Priče o ljudima koji su zahvaljujući dobrim delima proglašeni svecima navode na pitanje da li inače verujete u pravdu u životu i u to da se dobrim delima dolazi uvek do nagrade?

– Autori ove serije odlučili su da obrađuju i tumače ličnosti određenih svetitelja iz različitih epoha i da na taj način savremenim gledaocima približe ove izuzetne istorijske ličnosti koje su bile i ostale nosioci žive vere. Verujem u onu narodnu izreku da je pravda spora, ali dostižna.

Jeste li pažljivo birali svoje uloge dosad?

– Obično kada prvi put pročitam neki scenario imam jasan osećaj da li je ta uloga za mene ili nije. I vodim se tim prvim utiskom nakon čitanja teksta. Ponekad sam odbijala neke uloge koje su bile dobre i zanimljive, ali nisam osećala da bih imala da ponudim u njima nešto autentično. Nisam se nikad mnogo opterećivala kako će publika reagovati, iako nema veće radosti od toga da vas publika priznaje i voli. Više se bavim time da odradim sve što je do mene da budem što uverljivija u ulozi koju igram.

Tvrdite li, s ove distance, da vam je rola Maje Davidović u seriji “Senke nad Balkanom” bila prekretnica?

– Sigurno. Ona me je predstavila široj publici u jednom ozbiljnom svetlu.

Lako je, čini se, reći da nešto lik radi, ali treba pustiti suze kad vam nije do plakanja ili, opet, smejati se ako vam se ne smeje. Šta vas je privuklo glumi?

– Veoma mi se dopalo dejstvo koje glumci mogu da imaju na publiku. Glumci mogu doprineti da ljudi osete takozvanu katarzu, pročišćenje posle kog im život deluje makar malo jasnije i makar malo lakše. Mislim da sam najviše zbog toga odabrala da se bavim glumačkom profesijom. Posao mi predstavlja veliko zadovoljstvo i kad treba podeliti tugu i kad treba podeliti radost, jer mi glumci sve na sceni i na snimanju donosimo iz nas samih.

Zanimljivo je da ste debi pred kamerom imali veoma mladi. Po čemu pamtite film “Klopka”?

– Na tom snimanju mi je bilo vrlo prijatno. Osećala sam se stabilno i spremno. Sećam se da sam, verovatno od treme, u prvom dublu toliko jako tresnula vratima da sam slomila kvaku. Bilo me je sramota (smeh). Iako tada nisam planirala da budem glumica, to iskustvo je sigurno doprinelo da se opredelim za glumu.

Stiče se utisak da vam je odrastanje bilo koloritno, kraj mora… Ima li takav početak života uticaj na odabir umetnosti za poziv?

– Sigurno. Zaista mislim da svako od nas ostaje obeležen i obogaćen mestom gde je odrastao. Poznato je koliko smo mi iz Crne Gore zaljubljeni u njene lepote. A posebno sam vezana za Boku. I sada se najviše iskreno radujem projektima u Crnoj Gori (smeh).

Pomaže li vam gluma da iznađete neka rešenja u teškim situacijama?

– Iskustvo u životu mi mnogo koristi za uloge koje tumačim, obrnuto i ne baš. Ipak je život život.

Ostavlja li glumačka profesija više vremena za privatni život? Da li je ipak najteža uloga majke?

– Uloga majke nije najteža, ali je najlepša i najodgovornija sigurno! Profesija mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim porodici, što smatram da je važno, naročito dok su deca mala.

Plašite li se prolaznosti?

– Ne plašim se, videla sam da ljudima koji znaju da žive život svaki period života može biti podjednako prelep, značajan i uzbudljiv. Trudim se da nalazim vreme za uživanje u malim stvarima jer one zaista produžuju i obogaćuju život.