Region Danas
Glumica Jelisaveta Orašanin Teodosić u velikom stilu vratila se glumi. Nakon pauze od gotovo pet godina, zbog rođenja dvoje dece, prvi put u karijeri zaigrala je glavnu ulogu u trećoj, finalnoj sezoni serije “Močvara”. Više od deset godina prošlo je otkako se pojavila u “Vojnoj akademiji”, a simpatije publike dodatno je osvojila i u “Ubicama mog oca”. Ovu dramsku umetnicu, koja se proslavila i u nekoliko filmova, publika može da vidi i u hit predstavama “Hotel 88” i “Laž”, a za TV Ekran najavljuje i novi komad “Privatna proslava”.
Proteklog vikenda na Superstar kanalu prikazano je veliko finale serije “Močvara”. Da li ste zadovoljni kako se završila priča?
– Da. Iako je put Svetlane koju igram završio tragično, njena smrt je bila neizbežan deo teških životnih odluka koje je donosila. Njena priča je bila kompleksna, puna unutrašnjih borbi i želje da promeni svoj život, ali u mračnom svetu kakav je “Močvara” retko ko izlazi neozleđen. Smatram da je finale ostavilo snažan utisak na publiku, jer Svetlanina sudbina pokazuje cenu koju plaćamo kada pokušamo da pobegnemo od prošlosti. Iako je kraj bio tragičan, zadovoljava me jer je u skladu s realnošću priče i njenim tonom.
Kako je izgledala borba na kastingu za ovu rolu?
– Bio je to izazovan proces. Uložila sam mnogo truda da prikažem svoju verziju ovog složenog lika i istražim njene unutrašnje konflikte.
Na koji način ste se pripremali za tu ulogu i šta vam je bio najveći izazov?
– Priprema je zahtevala dubinsko razumevanje Svetlaninog karaktera i psihologije. Provela sam mnogo vremena razmišljajući o njenoj prošlosti, motivima i emotivnim bolovima koji je oblikuju. Svetlana je složena ličnost, koja se suočava s teškim odlukama i moralnim dilemama, a moj cilj bio je da istražim njene unutrašnje sukobe. Najveći izazov bio je balansirati njenu snagu i ranjivost, jer se kroz seriju suočava sa ekstremnim situacijama koje je testiraju na svakom koraku. Prikazivanje njene unutrašnje borbe i pokušaj razumevanja njenih izbora bio je ključan, jer su te odluke često imale fatalne posledice. U tom procesu postala sam svesna dubine ljudske prirode i kompleksnosti emocionalnih stanja.
Serija “Močvara” ima mračnu atmosferu i bavi se teškim temama. Kako je takav rad uticao na vas, emotivno i profesionalno?
– Rad na “Močvari” bio je intenzivan i emotivno izazovan. Mračna atmosfera i teške teme zahtevale su duboku povezanost s likom i suočavanje s teškim emocijama, što je dodatno obogatilo moje profesionalno iskustvo.
Film “Panama”, u kom igrate, prikazan je i na Kanskom festivalu, a publika vas možda najviše pamti po “Vojnoj akademiji”. Koju ulogu smatrate prekretnicom?
– Svaka od tih uloga ima svoj značaj, ali “Močvara” se izdvaja kao posebna. Ova serija mi je pružila priliku da se suočim s kompleksnim emocijama i istražim složen karakter, što je doprinelo mom razvoju kao glumice.
Kada ste upisivali glumu, jeste li sebe zamišljali više kao pozorišnu ili televizijsku glumicu?
– Kao i većina glumaca, na početku sam sebe više videla u pozorištu. Živo izvođenje i direktan kontakt s publikom su nešto posebno. Ipak, tokom godina sam zavolela i film, pa mi je teško odabrati – film i pozorište su poput mame i tate, oboje su nezamenjivi na svoj način.
Da li je pogrešan utisak da je komedija žanr koji vam najviše odgovara ili se u nekom drugom osećate komotnije?
– Volim komediju i najčešće sam je igrala u pozorištu, uživam u njenoj energiji i dinamici. Ipak, volim i druge žanrove, jer svaki donosi svoje izazove, i smatram da je važno biti svestran.
Često se čuje kako je gluma muška profesija i nema mnogo važnih ženskih likova. Smatrate li da se takva slika danas menja?
– Da, mislim da se slika pomalo menja. Poslednjih nekoliko godina sve više ženskih likova dobija značajne i složene uloge, što je vrlo ohrabrujuće. U industriji se sve više prepoznaje važnost raznolikosti i predstavljanja ženskih priča, što daje šanse za bolje razvijene karaktere i uloge za žene.
Može li glumac da se bori za svoje uloge ili nužno čeka da bude pozvan?
– Glumci svakako mogu da se bore za svoje uloge, ne samo na kastinzima već i kreiranjem svojih predstava, filmova, serija. Važno je biti proaktivan, tražiti prilike, pa čak i sam stvarati, umesto da se pasivno čeka na poziv. To otvara nove mogućnosti i omogućava da se istaknete.
Kako doživljavate hiperprodukciju serija? Može li kvantitet da naruši kvalitet?
– Hiperprodukcija svakako nosi rizik da kvantitet potisne kvalitet, jer se serije često prave na brzinu. Ipak, i u toj masi sadržaja ima odličnih projekata koji se ističu. Važno je da se pažnja zadrži na kvalitetnoj priči, dobro razvijenim likovima i dobroj glumi, jer to uvek pravi razliku.
Gledate li privatno serije?
– Da, ali zbog obaveza i manjka vremena trenutno ne stižem često. Ipak, kada uhvatim vreme, uživam u serijama poput “White Lotus” i “Big Little Lies”, jer me privlače kompleksni odnosi i intrigantni scenariji.
Šta je za vas gluma?
– Gluma je oblik umetnosti koji omogućava izražavanje emocija i pričanje priča. To je način da se povežem s ljudima i istražim ljudsku prirodu. Kroz glumu mogu da doživim i vidim stvari koje inače ne bih, istražujući različite aspekte života i donoseći priče koje se možda ne bi ispričale.
Pravite li planove?
– Nakon “Močvare” nastavljam da igram svoje predstave, uključujući “Hotel 88”, “Laž”, “Boing Boing”… Takođe, pripremam novu predstavu “Privatna proslava”, koja će imati premijeru u novembru u Bitef teatru. Fokusiram se na lični razvoj i radim na sebi, s nestrpljenjem čekajući nove izazove.
Kurir.rs Ljubomir Radanov
