Region Danas
Igor Antić kaže da je njegov otac, čuveni pesnik Mika Antić, znao da po dva dana zaredom lumpuje u kafani!
Miroslav Mika Antić bio je jedan od najomiljenijih pesnika dvadesetog veka, osim pisanja, bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom.
Važio je za pravu drugarčinu, velikog boema, a najvažnije, dobrog i požrtvovanog oca i supruga.
U ekskluzivnom intervjuu za Informer Igor Antić je ispričao nepoznate detalje iz svog detinjstva i odrastanja sa ocem Mikom i majkom Svetlanom, i svoje petoro braća i sestara.
U emotivnom razgovoru prisetili smo se Mikinih lepih, ali i teških trenutaka, boemskih dana i kako je njegova smrt uticala na Igora koji se decenijama unazad uspešno bavi umetnošću.
Foto: Privatna arhiva
Različiti svetovi
Igore, koja su vaša prva sećanja na detinjstvo?
– Moja prva sećanja na detinjstvo bila su puna maštovitosti i igre. Umeli smo kao deca da ostajemo satima napolju i niko se nije intresovao za nas. Odlazili smo ujutro i vraćali se uveče a da nas niko nije pitao ni gde smo bili ni šta smo radili. Gradili smo kolibe, penjali se po krovovima zgrada, gluvarili po peščarama, obilazili gradilišta, hvatali neke divlje pse, ulazili u bioskopske sale, družili se sa decom sasvim različitih socijalnih staleža i naravno pravili razne nestašluke. Sećam se jednog predivnog dana kada smo lovili leptire i proveli ceo dan u cveću u Košutnjaku, u filmskom gradu. Otac je montirao filmski materijal za Doručak sa djavolom, film za koji će kasnije dobiti Zlatnu arenu u Puli, a mi smo stigli nasmejani i razigrani iz tog polja leptira. A zatim smo u mraku gledali kako se iz magme poljavljuju prvi kadrovi tog filma, prikazivanje dramatičnih sukoba zajedno sa premošćenim delovima filmske trake, takozvanim blankom, lepljenim delićima na kojima su defilovali brojevi, ogrebotne i dlake. U tom procesu postojala je čitava magija i čini mi se da sam tada prvi put shvatio da ću postati umetnik.
Imate petoro braća i sestara, kako je bilo odrastati u mnogobrojnoj porodici?
– Moja braća Boris, Vuk i Jug i sestre Sanja i Ženja su svi različiti svetovi i dobro je što je tako jer se odlično dopunjujemo. Moj otac nikada nije nastojao da u nama suzbija te različitosti, naprotiv insistirao je na njima. Tako je svako tražio neki svoj put, originalniji od drugih. Pa ste u našoj porodici vremenom dobili stručnjake za električna merenja i telekomunikacije, stručnjake za napredne kompjuterske tehnologije, za naftu i marketing, radnike na televiziji i mene koji sam postao umetnik. Mi smo se uvek razilazili i ponovo sastajali a da nismo nikada insistirali na tome šta je ko postigao i u čemu se istakao. Fantastično je znati da kada mi danas zatreba pomoć uvek je mogu dobiti od braće i sestara koji su svi tako dobro uspeli u svom poslu. Inače, uvek smo nekako imali svog “parnjaka” i stariji su dolazili u pomoć mlađima. Na primer je sam brinuo o Borisu, Sanja o Vuku a Ženja o Jugu. Sada što godine više odmiču i ja postajem stariji, osećam da oni polako preuzimaju brigu o meni i to mi godi.
Foto: Privatna arhiva
Kako ste najviše voleli da provodite vreme kao dečak sa vašom majkom Svetlanom i ocem Mikom?
– Kao dete provodio sam dane na Petrovaradinskoj tvrđavi. Dok su roditelji radili u ateljeu, majka predmete od kovanog bakra a otac poeziju i članke za novine, ja sam tumarao hodnicima i tunelima, zavlačio se u lagume i povremeno odlazio da smetam drugim umetnicima. Ali bilo je u tim smetnjama strahopoštovanja i želje da saznam nešto više o njihovom načinu rada. Tada je na Petrovaradinskoj tvrđavi bilo oko četrdeset umetničkih atelja a danas ih ima nešto više o dve stotine. Bilo je dakle važno biti primljen i u tišini sedeti, jesti neku lizalicu ili bombonu koju sam dobijao i posmatrati kao niču ta umetnička dela Pavla Radovanovića, Etelke Tobolke, Emila Boba, Boška Petrovića, Momčila Petrovića i drugih. I nesvesno, upijajući malo po malo, ja sam se pretvarao u slikara u začetku. Mislim da je veoma bilo važno to rano obrazovanje koje sam dobio jer su se kroz igru i kroz posmatranje starijih kolega oformile moje prve umetničke ideje.
Foto: Privatna arhiva
Fanatik džudoa
Suvišno je reći i pitati odakle vam ljubav prema umetnosti, preneli su vam je roditelji, ali odakle želja da se bavite umetnošću, slikarstvom i vajarstvom?
– Jednom je neko rekao i treba mu verovati da se umetnik rađa malo po malo, kroz hiljadu i jednu ideju koju postepeno dobija. Moja majka je pravila predivan nakit od kovanog bakra. Radila je sa modnim kreatorom Joksimovićem i organizovala revije u Parizu. Otac se oprobao u mnogo čemu, od enformel slikarstva, do crteža, pisanja scenarija, poezije i proze. Naravno da me je to sve intrigiralo. Ja sam se umetnošću opet počeo baviti spontano, kroz ilustraciju. Trebalo je naime ilustrovati neke knjige i ja sam se latio tog posla. Ali vremenom naučite da odbacite sve što je višak, da se oprobate u nekim uzvišenim stvarima kao što je slikarstvo i skulptura i onda vam one više ne izlaze iz glave. Tako sam ja spontano krenuo da pravim portrete i odmah mi je dobro išlo. Toliko dobro da sam počeo da to dobro prodajem i da brinem. To se pretvorilo u neku vrstu rutine. I onda sam to odbacio i prešao na nešto novo. U kasnijem procesu poželite da se oslobodite veštine, svega što ste prihvatili. Shvatate da su jednom savladane stvari savladane za uvek i da sa svakim novim umetničkim delom trebate da osvojite nove i nove teritorije.
Foto: Dragan Kuručić
Dugo godina ste trenirali džudo, mnogi su mislili da ćete postati profesionalni sportista, zbog čega je ipak umetnost prevagnula?
– Bavio sam se džudoom dvadeset godina i to vrlo uspešno. Imao sam crni pojas treći dan, razne titule, bio najmladji majstor u Jugoslaviji i dogurao do toga da budem evidentni kandidat za olimpijske igre u Los Anđelesu 1984. godine. Bio sam potpuni fanatik tog sporta kog i danas obožavam ali se iznenada dogodila nesreća. Na jednom treningu polomio sam ligamente i nije bilo šanse da više hodam, kamoli da se takmičim. Probao sam još jedno godinu dana, išao na lečenja i zatim batalio taj sport. Rekao sam sebi da je jedan život gotov i da drugi počinje i tako se odjednom otvorilo čitavo polje novih mogućnosti – polje umetnosti. Međutim, čudno je to kako znanja stečena u jednoj oblasti mogu da se preliju u drugu oblast, čak i sasvim različitu. Ja sam okončao svoju džudo karijeru jednim performansom koji se zvao “Omaž Iv Klajnu” u kome sam koristio tehnike iz Nage-No-Kate i tako evocirao ovog umetnika – džudistu koji je revolucionarao umetničku praksu šesdesetih godina. U mnogim mojim postupcima danas prepoznajem tragove nekadašnjeg sportiste koji se budi u meni u najtežim momentima.
Teško podneo očevu smrt
Da li je teško raditi i živeti na relaciji Novi Sad – Pariz? Zapravo, kako je došlo do toga da se preselite u Pariz?
– Ja sam govorio kako je nagli prekid džudo karijere uticao na mene da se okrenem umetnosti 1985. Iste godine putovao sam po Evropi i zatekao se u Parizu. Tog momenta bilo mi je jasno da ću ovde doći da živim. Očarao me je taj grad, njegovi bulevari, muzeji, kafei… Naprosto nije bilo šta da se izgubi. Na sreću mlad čovek ne zna koliko je naivan, koliko toga malo pojmi, koliko je u stvari sve to teško. Tako se sam i ja zaputio u Pariz a da baš ništa o njemu nisam znao. Imao sam samo romantičnu ideju da ću u tome gradu jednom uspeti. Posle par godina upisao sam se na studije u atelje Vladimira Veličkovića i počeo da dobijam nagrade jedne za drugom. Od Japana do raznih bijenala u Francuskoj uspeh je odjednom počeo da bude ogroman. Zatim su me primili na Institut visokih studija likovnih umetnosti (IHEAP), što je bilo jedinstveno mesto na planeti. Primali su naime svega dvadeset mladih umetnika iz celog sveta. Učestvovao sam i na Prvom, lansirnom Bijenalu na Cetinju sa Julijem Kniferom, Ivanom Kožarićem, Mrdjanom Bajićem, Bracom Dimitrijevićem i drugima. Dogodilo se međutim ono najužasnije za nas – izbio je rat u bivšoj Jugoslaviji i sve poremetio iz temelja. Učinilo mi se tada da nikada više neću uspeti da se vratim u svoju zemlju. Prolazile su godine. Tako sam i ja bio prinudjen da ostanem u Francuskoj, što je odredilo moj dalji životni put. Mnogo toga se od onda desilo, uspesi se više ne broje, oni su sastavni deo svakodnevice. Rezidencija i projekat u Čineti fondaciji Donalda Džada u Americi, neverovatno iskustvo moje samostalne izložbe Druga koža na Islandu, fatastična Freska Danijela Burena na BOZARU u Briselu ili čudnovata grupna izložba u Arsenalu u Veneciji samo su neki od tih projekata koji vrede sav trud ovog sveta. Danas je putovanje na relaciji Novi Sad – Pariz postala neka vrsta banalnosti. Odem dva – tri puta godišnje uglavnom poslom. Mislim da je sada vrlo lako kretati se kroz te granice, mnogo lakše nego u ono vreme.
Foto: Jenny Wolf
Da li je teško baviti se slikarstvom i vajarstvom u Srbiji, kakva je budućnost mladih umetnika, šta biste im poručili?
– Umetnik treba da poseduje dozu ludila da bi uspeo. To je činjenica. Treba se izdići iznad poteškoća, verovati da je sve igra čak i kada je ulog djavolski ozbiljan. Što više verujete da se igrate, to su veće šanse da uspete. Ja danas predajem na doktorskim studijama u Novom Sadu kao gostujući profesor. Pokušavam da vodim doktorante kroz veoma zahtevan proces upoznavanja sa najvažnijim i najrelevantnijim zbivanjima na savremenoj umetničkoj sceni ali ujedno i da im ukažem na to kako da oblikuju i definišu svoje vlastite radove. To je jedan veoma zahtevan proces. U umetnosti danas treba poznavati sve što se dešava u svetu, makar u jednoj maloj dozi, da biste uopšte mogli da se upustite u bitku za osvajanje svetske scene. To je činjenica.
”
>
Privatna arhiva
Pogledaj galeriju
Privatna arhiva
