Ja idem gore, čuvaj mi Suzanu i decu: Ovom čoveku je Saša izrekao najtužnije reči i poverio porodicu na čuvanje

Govor na komemoraciji Saše Popovića rasplakao sve

Saša Popović, osnivač i kreativni direktor Grand produkcije na večni počinak biće ispraćen danas u 15 časova Novom bežanijskom groblju, a trenutno se u Sava centru održava komemoracija. Govor na komemoraciji Saše Popovića držali su Predrag Pavlović Baki, Ostoja Mijailović, Ana Bekuta, Voja Nedeljković, Marija Šerifović.

Marija Šerifović je plačući izgovarala govor posvećen čoveku s kojim je sarađivala godinama i kojeg je poznavala od rođenja. No, jedan govor doveo je do suza celu salu, a njega je izgovorio Ostoja Mijailović, veliki prijatelj Sašine porodice.

Govor na komemoraciji Saše Popovića koje sve rasplakao držao je njegov dugogodišnji prijatelj
– Posle hemoterapije video je jedan klavir u hodniku bolnice i zasvirao. Tada je okupio, kao i uvek, publiku oko sebe i svi su igrali pored njega – rekao je Ostoja i dodao:

– Pitao sam te kako si. Ti si podigao prst na gore i rekao: “Ja idem gore, a tebi ostavljam da mi čuvaš Suzanu i decu”. A, kada sam te pitao da li imaš nešto da mi kažeš, podigao si glavu i rekao si: “Da, imam da vam kažem da vas mnogo volim.”

– Dan ili dva čula sam pesmu Džibonija “Drvo”, koje predstavlja život. Džiboni moli Boga da, kao i drvo, postane nešto dobro. Uvek nam neka pesma zapre u glavi kada čujemo vesti tuge, tako će me ova pesma od sada podsećati na našeg Sašu. Bio je kao taj drveni okvir za slike, mnogim mladim ljudima je postao okvir karijere.

Šaša je uvek hteo da bude bolji, iako je već previše dobar. Nikada nije bio trn u oku, niti je njegovo drvo bilo stub srama. Kao drvo je umro, borio se u tri godišnja doba i verovao da će sve biti u redu. Dragi naš Sale, bio si nam ruka za koju smo se svi mi pridržavali, sklonište kad su bile oluje, krov svake kuće. Neka ti je večna slava, hvala ti – rekla je Ana Bekuta i sa knedlom u grlu zapevala nekoliko stihova.

Izvor: Svet-scandal.rs