Region Danas
Милица Кемез, бивша ријалити учесница, једном приликом је отворила душу о свом тешком дестињству у хранитељској породици.
Живот је није мазио, она је са три године била збринута у Дом за децу и омладину “Вера Радивојевић” у Белој Цркви заједно са сестром Мирелом, након што је њиховом оцу Центар за социјални рад одузео ћерке јер није могао да им обезбеди основне услове за живот.
Њих две је мајка напустила, те никада није имала стабилну породицу, љубав и подршку, а то нажалост није добила ни у хранитељској породици.
– Имала сам три године, а моја сестра Мирела пет, кад нас је Центар за социјални рад узео оцу и одвео у Дом за незбринуту децу. Сећам се да сам много плакала што идемо у дом. Толико сам вриштала да ме је човек који нас је возио тамо ударио. Питали су ме касније о том инциденту, али сам из страха прећутала. Убрзо су у дом почели да долазе људи који су хтели да ме усвоје, али је жеља нашег оца била да Мирелу и мене не раздвајају. Сви су тражили једно дете, па смо нас две остале у дому. Покушала сам да побегнем из дома, скочила сам кроз прозор, повредила се и завршила у болници. Отад ми је овај мој ожиљак на челу – почиње Милица своју болну исповест за Информер.
Њих је узела извесна Весна, коју је Милица звала “мама”, али је убрзо све прешло у агонију.
– Та Весна нам је рекла да је она сада наша мама и да “родитељ није онај ко те роди, већ онај ко те чува”. Поред нас је бринула о још једном дечаку и његовој сестри. Првих годину-две је било све у реду. Звала сам је “мама” и тако сам је и доживљавала. С временом је попустила са живцима и почела да нас кажњава, као и да нас физички и психички малтретира – причала је Кемезова, а затим описала неке од првих казни које је хранитељка примењивала над њом:
– Једном ми је рекла да припазим на пециво које се пекло у шпорету, а мени је загорело. Бацила га је на под и натерала ме да га поједем! Избацивала ме је напоље, неколико пута је сестру и мене терала да спавамо у дворишту, закључавала нас је у подрум… Тако би реаговала ако, на пример, разбијемо неку фигуру или се попнемо на таван. Нисмо ишле код друге деце на рођендане, нисмо их ни славили. Не памтим ниједну рођенданску торту, нити децу на слављу код мене.
“Дршком од метле ми је разбила главу”
Хранитељка је Милицу и њену сестру свакодневно злостављала, а девојчице су задобиле маснице по читавом телу.
– Стално је била живчана, за све смо јој ми биле криве. Једном сам с Весном намештала фуруну, рекла ми је да ће она да је подигне, а да ја брзо поправим ногицу. Нисам се снашла, а она ми је тешку пећ спустила на руку! Искривила ми је руку, данима ме је болела… Други пут ми је дршком од метле разбила главу, ишла ми је крв. Дешавало се да је гледам како ми удара сестру. То би ме потресло, па бих јецала, а она се драла: “Што плачеш, хоћеш и тебе да бијем?” Гађала нас је чиме је стигла. Често би нас крвнички истукла каишем, руке су ми биле модре. Сећам се неколико фотографија на којој су сва деца из разреда насмејана, а ја кријем руке иза леђа да ми не би биле на слици. Умела је да ме казни и пошаље у школу у старим мушким стварима, прљавим и поцепаним. Терала ме је да јој масирам ноге до шест ујутру, док учим таблицу множења. Имала сам фобију од учења, јер ако нешто погрешно прочитам, увек би ме клепила по глави. Није ми дозволила ни да одем на матуру! – присећа се Милица траума из детињства. Она каже да су многи знали шта се догађа иза затворених врата, али да нико није реаговао и покушао да им помогне:
– У комшилуку су сви знали да нас малтретира, али јој нико ништа није смео. Била је мушкобањаста, радила је на пумпи, а пре тога је била у војсци. Сви су је се плашили. Имали смо животиње, кокошке, свиње, козе, она их је клала. Ми смо бринули о њима, хранили их, чистили… Радили смо и на њиви.
“Шишала ме је на кратко да изгледам као дечак”
– Не знам зашто, али Весна је Мирели пуштала косу, а мене је против моје воље шишала на кратко да изгледам као дечак. Никад нам није дозвољавала да чупамо обрве, бријемо се, фарбамо… Сестра је у интернату офарбала косу, а кад је ова то сазнала, рекла јој је да таква не долази кући за викенд и да ће је убити! Мирела се много уплашила тих претњи. Од страха је хтела да се убије! Другарице из интерната су јој рекле да напише писмо Центру за социјални рад и опише услове у којима живимо и како се Весна понаша према нама. Иначе, Центар за социјални рад нас је можда три пута обишао откад смо живели код ње, а ми бисмо се тада правиле да је све у реду – прича Милица и додаје да су социјални радници по пријему тог писма дошли по њу у школу и одвели је на разговор:
– Ушла сам у канцеларију, а тамо је била и она! Питали су ме да ли је све из писма тачно, а Весна ме је погледала у очи и рекла: “Желиш ли да одеш од куће као Мирела?” Само сам ћутала. Потом су ме одвели у другу просторију и поставили ми исто питање, а ја сам им тек тад признала да је све истина. Мирелу и мене су одмах сместили у привремену хранитељску породицу у Вршцу у којој смо били док нисам завршила прву годину средње фризерске, а она другу годину медицинске. Касније су нас пребацили у трећу хранитељску породицу у Новом Саду, код жене која је имала двоје деце. Била је коректна, није нас физички малтретирала. Код ње сам напредовала и почела да верујем у себе, порасло ми је самопоуздање.
Izvor:Srbija Danas
