Region Danas
– Pijani vozač, sa 2.63 promila alkohola u organizmu i pod dejstvom roge ih je udario brzinom od 200 kilometara na sat. Prepolovio je sinovljev automobil. Bilo je to 18. maja u 23.05 sati. Na mestu su ostali mrtvi, nije im bilo pomoći. Mi smo iz normalnog porodičnog okruženja. Ćerka je pravila proslavu mature. Obično idemo jednim kolima, ali sad je snaja radila do sedam uveče, pa smo mi otišli ranije, a sin je sačekao snaju i išli su malo kasnije. Sedeli smo tamo, večerali, družili se. Ćerka ima sina od četiri godine, on se igrao i baš se razigrao sa sinom i snajom. Obožavao je ujku i ujnu i oni su zbog toga ostali duže – priča majka za Telegraf o kobnoj večeri u kojoj su ugašena dva mlada života.
Sa suprugom je krenula iz Pečanice, gde su bili na proslavi, sat vremena pre sina i snaje. Nameravali su da spreme još nešto kod kuće jer je ćerka sa suprugom i detetom sutradan trebalo da dođe kod njih, pre nego što se vrati za Beograd. Nije legla, čekala je da sin i snaja dođu kući da se dogovore za sutra. Bilo je jedan posle ponoći, a njih nije bilo. Nije ih zvala jer je mislila da su ostali da prenoće i da spavaju. Otišla je da spava, ne sluteći da se dogodilo najgore.
– U četiri ujutru probudila nas je policija i Hitna pomoć. Našli su adresu preko dokumenata. Sve je već bilo završeno, a mi nismo ni znali gde su nam deca. Kad su nam saopštili šta se dogodilo, nisam to htela da prihvatim. Seli smo u auto i otišli smo za bolnicu. Tamo su nam rekli da ništa ne možemo bez patologa, vratili su nas kući. Onda smo ponovo išli na identifikaciju. Kad sam videla da mog sina vade iz zamrzivača… To nije bio udes, oni kao da su bili u mešalici za beton. Ništa im čitavo nije ostlao od organa, glava, vrat, rebra, crevo debelo, tanko, aorta, srce, želudac, ruke, noge, sve uništeno, kako jednom, tako i drugom – u suzama priča žena.
Ističe da njihova porodična fotografija više nikada neće biti ista. Zauvek će im nedostajati.
Samo da sam umrla minut ranije
– Njihov sprat održavamo, čekamo ih da se vrate. Kad otvorimo vrata, stepenice za njihov sprat su tu, a njih nema. Obiđemo prošetamo, imaju cveće, sve je sređeno po njihovom ukusu. Samo da se vrate, da nastave da žive. Svaki pokret, svaku reč njihovu znam, šta bi rekli u kom trenutku. Živim u strahu jer imam još troje dece, još vozača u porodici. Mogao je bilo ko od nas da bude u tom vozilu. Ćerka ne sme da vozi, sin je profesionalni vozač, brinem za njuh. Oni su savesni vozači – dodaje.
Tuguje za sinom, ali i za snajom, koju je gledala kao svoju. Priča o tome da su imali planove. Njen sin radio je u elektrani, buduća snaja bila je radnik obezbeđenja. Renovirali su sprat porodične kuće, gde su živeli.
– Planirali su porodicu, svadbu, sve je to prekinuto. Ubijeni smo i mi, naše porodice. Svaki dan nam je sve teži, ne izlazimo sa groblja. Oni su zajedno sahranjeni podižemo im zajednički spomenik. Mnogo je velika tuga. Ja ni njegovoj majci to ne želim. On da dobije i doživotnu, moju decu to neće da vrati, ali mi nije svejedno kada kažu da je moj sin kriv da se proverava njegova uračunljivost, a da on bude pušten, da bude slobodan, da se leči, a moja deca ne dišu. Ne znam šta još može da nas snađe. Samo sam molila boga da sam umrla jedan minut ranije, da ovo nisam doživela. To mi je najmlađe dete, rodila sam ga u 39. godini, to mi je bio mezimac. Mnogo je bio vezan za mene. Imala sam ih četvoro. On je ostao da živi u porodičnoj kući sa devojkom. Bila sam vezana i za nju, predali smo im kuću, slavu, oni su pravili slavu, sekli kolač. Kuću smo im prepisali u novembru, oni su u maju poginuli. Mnogo je strašno – jedva izgovara majka.
Nije video automobil ispred sebe
– On ih je podigao sa zemlje, oni su leteli, ko zna koliko puta su se okrenuli i udarili u asfalt. Udario ih je od pozadi, nije im se otvorio vazdušni jastuk i zdrobio ih je. Njemu ništa ne fali, nije imao nijednu ogrebotinu. Vazdušni jastuci se otvaraju jedino kad je čeoni sudar. Njima su izgleda odmah pukli vratni pršljenovi i kičma i rebra. Uhapšen je na licu mesta. Moj sin je vozio besprekorno, mogao si da se opustiš kao da si u dnevnom boravku. On je rekao da ih nije ni video to veče. Iste večeri je jednom čoveku skinuo retrovizor, on je došao da svedoči, kaže da je leteo kao raketa. Njegov auto je tokom udesa sleteo sa puta, on je zamolio svedoke da ga izvuku mislio je da je sam sleteo, nije ni znao da je udario u njih, tako je rekao – dodaje majka.
Održano je pripremno ročište, a pre ročišta je organizovan miran skup.
– Izašli su roditelji, prijatleji, rođaci, braća i sestre, sa njihovom uveličanom slikom, sa njihovim osmesima. Tražimo pravdu za njih, ali i u buduće da se bahatim vozačima stane na put. Ovo je bilo ubistvo, on je znao da je pijan i svesno je krenuo da ubije ili sebe ili nekog drugog. Javni tužilac iz Požarevca Dragana Kostić traži da bude osuđen za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i da bude osuđen na maksimalnu kaznu od 12 godina zatvora – priča žena.
Kako objašnjava, na pripremnom ročištu održanom 26. novembra, branilac okrivljenog rekao je da ga bespravno drže u pritvoru zbog uznemirenja javnosti jer je od saobraćajne nesreće prošlo šest meseci. Porodicu je posebno potreslo to što branilac traži da okrivljeni za nesreću bude pušten u kućni pritvor sa nanogvicom jer navodno ima krv u mokraći i stolici, ali nisu dostavljeni lekarski nalazi koji bi to potvrdili.
– Oni ne prihvataju veštačenja i traže da se sve veštači ponovo. Veštačenja su rađena čak i u Novom Sadu, veštačena su vozila i sve. Traži, to mi je najbanalnije, da se veštači psihičko stanje mog sina. Kažu da se kamere ne poklapaju, da nije istina da je bio toliko pijan jer ima 53 kilograma i da je nemoguće da je mogao da vozi pod tolikim dejstvom alkohola. Ono je bila totalna alkoholisanost. Ne znam da li neko može to da izdrži. Ne znam kako je živ, kako je mogao da vozi – dodaje.
Čeka se odbrana vozača
Ističe da je javni tužilac osporila navode odbrane, a da vozač treba da iznese odbranu na suđenju 26. decembra.
– Na pitanje da li se oseća krivim nije rekao ni da ni ne, samo žao mu je dvoje ljudi. Njemu su to samo brojke. Kaže da nije bilo tako i da će sledeći put da objasni kako je bilo. Do sada se branio ćutanjem, nikakve izjave nije davao. Preti mu od dve do 12 godina, tužilac traži maksimalnu. Po novom zakonu je od pet do 15, ali njega to ne kači jer je ovo bilo u maju. Maj mesec mrzim. Ja sam u maju rođena, ovog maja je bio i uskrs, sve mi je to teško da podnesem. Unuku mi je rođendan 23. decembra, slava 19. decembra, s kim da slavimo, kome da čestitamo? Ide Nova godina, čemu da se radujemo? Jedina uteha su nam unuci, ćerka i sin imaju decu. Kad oni dođu malo nam bude bolje, ali to je sve na kratko, oni ne žive sa nama. dođemo s groblja, sedimo, ćutimo. Mi smo već u godinama, muž ima 65, ja 63. Ja sam izgubila i bebu i dečaka i odraslog čoveka. Velika je tuga – govori ona i plače.
Još je teže jer u sudnici moraju da gledaju čoveka koji im je oduzeo decu, a ne mogu da urade ništa.
– Tamo u sudu ne znam šta bih mu uradila, a ništa ne mogu. Znam da ne mogu da vratim moju decu. Kad bi se desilo čudo neko, da ih vratim kao što ih je čudo odnelo. Još nismo svesni, ne verujemo da nam se to desilo. Hoćemo da javnost bude upoznata o takvim slučajevima, na televiziji je policajac nedavno govorio o tome da više od tri puta nekome oduzimaju vozilo. Tužilac je čak tražila i da mu se zauvek oduzme B kategorija i auto jer on od 16. godine ima problema u saobraćaju, plaćao je kazne. I droga, i alkohol, i soabraćajke. Bilo je samo pitanje kada će nešto da se desi. Kako je uopšte imao dozvolu? Moj sin to sebi ne bi dozvolio, on se borio za pravdu i zbog njega sve ovo radimo. Ćerka i ja smo se zaklele da ćemo da idemo na svaka vrata da tražimo pomoć da se tome stane na put. Kazne su smešne. Kad sam čula da je neki deda od 84 godine dobio samo tri godine za dvoje poginulih… – dodaje.
Iako joj mnogi, kaže, govore o tome da ne treba da izlazi u javnost, njen stav je da treba da se bori za drugu decu – kako za svoju, zbog koje sada strahuje, tako i za tuđu, kako ih ne bi zadesila ista sudbina.
– Rodila sam, dojila sam, prvi udah, prvi plač, prvi korak, to strašno boli. Ljuljala sam, plakala kad ga nešto boli, kad se probudi sa temperaturom. Do skoro dođe s posla, ruke mu ispucale, traži kremu da namaže. A ko će sada da ga leči i kada? Mnogo je teško. Išli su svojim putem, on ih je sklonio sa puta. Sve ostalo su dešavanja dalje, suđenja i konstantna borba. Borićemo se dokle god smatramo da ima svrhe. Našoj deci više nema pomoći, moramo da pomognemo drugoj deci – zaključuje Slavica.
Srbija Danas/Telegraf
